Priča jedne sveće (20.2.2012.)

Polako se spušta mrak. Napreže oči jer želi da pročita ostatak knjige, ali se pomrčina stapa sa slovima i razliva u beskraj crnila kroz koji je teško pronići. Dubok uzdah. Polako ustaje i prilazi vitrini čije škripanje razara tišinu kojom je prožeta cela soba. Sa najviše police uzima veliku sveću. Još samo da pronađe šibicu kojom će je upaliti. „Ah, evo jedne“, reče, a zatim se strese zbog jeze koja ju je prošla nežno kao dašak vetra.

Velike bele pahulje su padale polako i prekrivale najlepše reljefe. Ona priđe prozoru sa svećom u ruci.

Mesečevim prahom bila je posuta besprekorna belina, ali je sav taj prizor u njoj budio samo dosadu. Razeva se, frknu dvaput, a zatim vrati na svoje mesto ne bi li dovršila započeto čitanje knjige.

Klatno starog sata je umrlo još prošle zime. Valjda se umorilo od neprestane buke, kao starac koji je čitavog života zvocao o onome što nikoga ne zanima. Bilo je vreme za spavanje, ali ona ostade budna. Zaklopila je knjigu i zagledala se u plamen sveće. Goreo je svim svojim sjajem.

Nekada je i ona želela da se izdigne do najvećih visina, da stoji pravo kao plamen ove sveće. Ali ne. Ona se istopila kao vosak ne odolevajući toploti kojom je zračila njena ambicija. Upravo ona ju je sagorela. Bol koji ju je razdirao pri pomisli na to doba bio je snažan kao zima sa druge strane njenog prozora. Osećala se loše zbog toga. Neki teret joj je rastao u grudima. U tišini je odzvanjalo samo tupo lupanje očajnog srca. Grčevito se podigla sa stolice, ali ju je unazad vukao bol ravan ubodima noža.

Borila se za dah, za život, za novu svetlost dana. Borila se kao nikada u životu. Nagla se nad sveću ni sama ne znajući zašto. Suza je kanula. Sveća se ugasila.

Odškrinula sam vrata svoje ličnosti (14.02.2011.)

Na tavanu trošne kuće nalazi se stara škrinja prekrivena slojem prašine. Ispod njenog izrezbarenog preklapa već godinama leže brojne slike sa kojih u tankim mlazevima teče ljubav ljudi koji su na taj način ovekovečeni.

Iz pogleda svakog od njih može se pročitati raspoloženje, volja, ali ne i ličnost koje možda ni sami nisu svesni.

Pokušajte da otkrijete sebe, ako to već niste! Možda saznate da posedujete osobinu koju malo ko danas ima, a niste ni svesni toga. Poigrajte se sobom kao što sam ja jednom učinila! Osećaćete se bolje, ispunjenije, lepše. Volećete život koji vam je podaren i naučićete mnogo skrivenih znanja i veština.

Sećam se kao da je juče bilo. Topao vetar ćarlijao je kroz letnju noć posutu zvezdama. Mala haljina cvetnih dezena lepršala je stidljivo dok je bila praćena muškim pogledima. Ipak, ja to nisam primećivala.

Te večeri bila je premijera dugo očekivane predstave koju sam sa nestrpljenjem očekivala. Saznanje da u njoj glavni lik tumači V. K. budilo je u meni još veće nestrpljenje i požudu. Danima sam birala haljinu koju ću obući baš tada, kada će u Narodnom pozorištu biti pola grada.

„Zar ćeš ići sama?“, zgranuto je vikala majka. „Da“, odsečno sam odgovarala vrteći se ispred ogledala i osmatrajući haljinu iz svih uglova. „Šta misliš, kako mi stoji ova haljina?“, zapitkivala sam već vidno očajnu majku. „Aman, dete! Pusti haljine! Shvataš li ti da će na tu premijeru sve tvoje drugarice ići sa nekim mladićem, a da ćeš ti stajati sama kao da si poslednja?“ Okrenula sam se ka njoj i, posle nekoliko trenutaka pauze, smirenim tonom joj objasnila: „Ne želim da imam momka koji se još uvek smeje odavno dosadnim vicevima, koji će me držati za ruku kao trofej do koga je lako došao, koji će se hvaliti drugovima kako čak ni ja nisam uspela da mu odolim i koji neće imati ni trunku razumevanja i nežnosti. Želim nekoga ko je zreo, samouveren, pun ljubavi, saosećanja… Zar je to mnogo?“

Počela je predstava. Samim pojavljivanjem na scenu, V. K. je zablistao kao najsjajnija zvezda koja je sjala te večeri na nebu nad Beogradom. Osetila sam neki treptaj u grudima koji mi je već od nekud bio poznat. Kretao se na pozornici kao leptir među najmirisnijim cvećem. Njegov glas probijao je svaku barijeru i urezivao mi se u pamćenje. Sa osmehom od uha do uha, ne trepćući, ispratila sam svaki njegov pokret, svaki lik, svaku reč.

Uključila su se svetla, a salom je odjekivao gromoglasan aplauz zadovoljne publike. Od aplaudiranja su mi brideli dlanovi, ali osmeh i dalje nije silazio sa lica.

U holu Narodnog pozorišta bila je masa ljudi koja je zadovoljno razmenjivala utiske. Stajala sam sama u uglu. Visok muškarac atletske građe prišao mi je, a ja sam osetila kako crvenilo preplavljuje moje telo, u tom trenutku krhko. Da, to je bio ON, glavom i bradom.

Od tog trenutka ja više nisam ja. U početku sam mislila da je to prolazno, ali ni toliko godina kasnije nije iščezlo. Nekada sam bila ubeđena da na svetu ne postoji muškarac koji odgovara mojoj ličnosti, da sam sama vrlo povučena i nedostupna, stidljiva i plašljiva. Ipak, to nešto nas je te večeri spojilo, dovelo do toga da shvatim koliko vredim. Otvorila sam srce, tu tajnu u škrinji prekrivenoj prašinom iznela sam na svetlost dana. Sada u srcu postoji samo on, nekada nedostižan i nestvaran. On je bio taj koji mi je pomogao da odškrinem teška vrata svoje ličnosti i dopustim da sva dobrota, ljubav, lepota, život i snaga, kao i najsnažnija vera, ovladaju mnome jer sam to ja.

I, verujte, sada, nakon toliko godina, shvatam da postoji Neko ko sve vidi i ko sve kockice slaže, a vi mu se prepustite i volite sebe onakve kakvi zapravo jeste. A i ako postoji to prazno mesto u srcu, onaj kome ono pripada, sam će ga popuniti.

Zanimanje – dete

Firmirana garderoba, skupi mobilni telefoni, pun novčanik. Tako je „opremljeno“ današnje dete.

Ne znam kakav je vaš stav povodom toga, ali zar to malo nije neprikladno? Što bi stari rekli, u moje vreme to nije bilo tako. Znalo se da je dete dete. Nije bilo fejsbukova i tvitera, majice su bile dovoljno dugačke, a farmerke dovoljno duboke, rančevi puni knjiga i svezaka, trodelne pernice, na glavi kikice i šnalice, a lice bez šminke. Psovanje-sramota! Neću-kažnjivo! Ako biste mene pitali šta je dete, moj odgovor bi bio – vaspitano čeljade. Dan deteta nije ispunjen video igricama i nasilnim crtaćima, već zanimljivim knjigama i društvenim igrama.

Nedavno na televiziji gledah emisiju u kojoj je jedno dete pričalo o svom danu. Ustaje rano ujutru, doručkuje i polazi u školu. U školi je odličan učenik, pažljiv na časovima, odgovoran prema svojim obavezama. Nakon toga odlazi na časove klavira. Posle časova u muzičkoj školi, vraća se kući da ruča, a onda žuri na časove engleskog jezika. (Vidite samo koliko je tu vremena prošlo!) Tu aktivnosti nisu završene. Na redu je učenje, posle koga ima vremena i za druženje sa vršnjacima. Predveče su zakazane probe folklora, a za sam kraj večeri druženje sa članovima porodice. Da, to je dan jednog deteta.

Šta se to desilo pa dečije glavice postadoše glave pune gluposti? Gde su se izgubile đačke ljubavi? Ko još danas užina jabuku umesto pice? Kako to da se usne više ne razvlače u široki osmeh već se samo puće?

Ne znam koliko sam blizu ili daleko od majčinstva, ali znam da bih želela da od svoje dece napravim ljude, da ih spasim ove globalne propasti. Želim da se iskreno smeju, da se igraju klikerima i preskaču lastiš, pišu leksikone, uče jezike, plešu, sviraju. Želim da im pružim siguran i topao dom pun ljubavi, da ih vodim u pozorišta i muzeje, u šetnje kraj reke, da im čitam priče za laku noć.

Šta treba da uradimo kako bismo podigli svest ljudi o značaju detinjstva? Ako imate neki predlog, hajde da uradimo nešto! Ako ne možemo sada da uradimo ništa, nemojmo makar te greške ponavljati.

Ljubazno vas molim i srdačno zahvaljujem.

Vaša H.V.

Nesanica

Desi mi se tako nekad (da ne kažem često) da legnem i ne mogu da zaspim. Al’ hajde što ne mogu da zaspim, nego me obuzme neki čudan osećaj i kroz glavu mi prođe trista slika. A kad se među toliko slika nađe i jedan poseban lik zbog kog me podiđu žmarci, pa sve tako od stopala do temena, samo se stresem. 

Baš taj lik je našao i sinoć da se pojavi. Da, tačno tu – u mojoj glavi. Ušunjao se lagano, tiho, neprimetno, a onda – BUM! Popeo se na stazu najfinijih osećanja pa, nogu pred nogu, duž nje i nazad. Tako polako, kao maneken na pisti, osvajao me je iznova i iznova svakim svojim korakom. Svaki put kad bi zgazio, izazivao je osećaj topline u mojim grudima. Sna nije bilo ni u najavi. A kako bi ga i bilo pored bistrog nebeskog plavetnila koje je širio pogledom? Opet korak. Opet taj snažan osećaj u grudima.

Nije to samo noću. I danju mi se dešavaju slične stvari. Naročito kada ostanem sama sa svojim mislima i tihom muzikom u pozadini. Osećam njegovo prisustvo – na vratu, pod prstima, uz sebe. Tada poželim da raširim krila i vinem se visoko. Krila nemam pa uvek ostanem na zemlji, ali moje misli nosi miris njegove kose. Dovoljno visoko.

Inače, po prirodi sam kukavica i to velika. Naročito kad su takva osećanja u pitanju. Za sve ovo znam samo ja. Sada i vi. Ne usuđujem se da sve to prevalim preko jezika, glasno kažem, vrisnem ako treba. Ti zvuci ostaju zataškani u mojoj duši, bore se sami, bez ikakve nade da će odatle izaći. Da, kukavice to tako rade. A on? Ne znam. Verovatno ni on ne priča mnogo jer se plaši odzvuka svojih reči. Znate, nije to baš tako lako. Prvo treba definisati sva ta osećanja i misli, spojiti ih u jedno, pa na kraju i dopustiti da se razviju u vazduhu.

Sad sedim i prebrojavam misli polusklopljenih očiju. Umor me sustiže, ali ne sumnjam da će se večeras on opet pojaviti. Zna kada treba da dođe, kada je mrak, tišina, duša željna a telo bespomoćno vapi. Onda se pojavi, uvek na isti način, dostojanstveno, graciozno i ponosno. Uvek lepši, bolji, snažniji, šarmantniji. Ostavi me na toj nesavladivoj razdaljini da istovremeno uživam i mučim svoje telo nedostižnošću.

„Ima li kraja tome?“, pitam se iznova i iznova. A i zašto bi bio kraj? Onda ne bi bilo žmaraca, topline, zbunjenosti, ushićenosti i strepnje. Čak nije sigurno ni da bi bilo sna. Zato, neka to stanje slobodno potraje. Žrtvovaću svoje noći zarad to malo slatkog uživanja. Nešto slično kockici čokolade koja se polako topi i razliva u ustima. Dok god je slatko, neka traje!

Dobar dan. Kako ste? (20.11.2009.)

Još kad smo bili mali, roditelji su nas učili da se lepo izražavamo i kulturno javljamo svima koje poznajemo. To su bile rečenice Dobar dan i Kako ste?. Da li svi zapravo znamo šta sve te reči znače i kakav odgovor se očekuje ili je to onaj deo roditeljske lekcije koji je zasigurno propušten?

Većina ljudi se pozdravlja upravo navedenim rečenicama, a ukoliko i dobiju odgovor na postavljeno pitanje, ne obraćaju pažnju i olako preko njega prelaze.

Pre nekoliko dana sam sedela u obližnjem parku i videla staricu koju poznajem. Čim mi je prišla i rekla: „Dobar dan“, uzvratila sam joj sa: „Dobar dan. Kako ste?“ Ona se samo nasmešila i klimajući glavom odgovorila: „Pa, nije loše“. Ovaj odgovor me je podstakao na razmišljanje o tome da li se starica stvarno tako oseća ili mi je to rekla zato što joj je to prvo palo na pamet. A onda sam se zapitala da li sam je pitala kako je zato što me je to stvarno interesovalo ili zato što je to osnovni bonton. Na ovo drugo pitanje sam dala odgovor koji me je na kratko bacio u očaj. U trenutku kada je starica nailazila, ja nisam razmišljala o njoj, već o sasvim „desetoj“ stvari. Shvatila sam da je moje pitanje bilo plod učtivosti, a ne radoznalosti. Osećala sam se potišteno zbog toga jer nisam želela da zvučim kao pokvareni gramofon. Ali, zar i ja svaki put iskreno kažem kako se osećam kada me neko upita? Ne. To je sigurno. Pa, možda je i ova starica odgovorila da se ne oseća loše jer to svima kaže, a u stvari baš i nije tako.

Ustadoh sa klupe i krenuh ka obližnjoj prodavnici. Na putu do prodavnice videh tužnu ženu kako plače. Videvši poznatu osobu koja joj je išla u susret, obrisala je suze i sa osmehom odgovorila na pitanje: „Kako ste?“ S obzirom na to da je bila tužna, njen odgovor sigurno nije trebalo da glasi: „Dobro sam, hvala na pitanju“, ali je glasio. Zavrteh glavom shvativši da je sve to samo fraza koja čini osnovu bontona i to me je razočaralo.

Ušavši u prodavnicu, već dobro poznata prodavačica me je upitala kako sam. Odgovorila sam joj da sam loše i da nije bitno zašto. Uputila mi je pogled iz kog sam pročitala: „Zapravo me ni ne interesuje“. Njeno pitanje je bilo upućeno forme radi, ali je moj odgovor bio i više nego iskren.

Pokušavam da shvatim zašto je ta divna rečenica postala fraza, ali sumnjam da ću na to pitanje ikada naći odgovor. Sad ću vam samo reći: „DOBAR DAN. KAKO STE?“ 

Život je neshvatljivo čudo ( 30.11.2010.)

Prvi dečji plač, grlen a opet tih, probija sve visoke zidove nevolja, ozvaničava pobedu, slavi život. Život kao najvredniji dar od Boga, neprocenjiv i velik, može se predstaviti krivudavom linijom kojoj se kad-tad vidi kraj. Pre tog kraja, on se uzdiže, spušta, uzdiže, spušta i sve u krug, dok se ne pojavi ta poslednja tačka, ta najgora, crna tačka. Ipak, posle te crne tačke, pojavljuje se nova, bela, mlada, lepa i počinje stvaranje nove linije koja će možda biti kraća, možda krivudavija, možda veselija, ali jednako vredna kao i sve pre nje.

Ako prošetaš parkom, videćeš staricu sa svojim unučetom. I jedno i drugo biće zrači životom, jer to je ono protiv čega ne možemo i ne smemo da se borimo. Ono nas goni na plač i diže do sedmog neba, miluje i gazi, neprestano nas hrabri i jača.

Nekada smo srećni toliko da mislimo da nam je ceo svet pod nogama. Nosi nas vetar radosti, zasipaju talasi sreće, a onda, kao grom iz vedra neba, strefi nas neko nepojmljivo čudo, čudo puno bola, suza, nesreće i jada. Spusti nas do samog dna. I taman kada pomislimo da je kraj, da nema izlaza, da će nas bol uništiti, smrskati u paramparčad, on nas na tren oka opet podigne. Tek tada muku shvatimo kao životnu lekciju koja nas je ojačala, izvela na pravi put. Onda kada nam je bilo teško, kada nije bilo odgovora na očajničko pitanje: „Gde je nestao život, bajni život'“, klonuli bismo. Ali odgovor sam od sebe dođe vremenom. Život je tu, nikada ne umire.

Život možeš čuti, osetiti, omirisati. Tinja u tebi neprestano, možeš ga voleti, dodirnuti, zagrliti i poljubiti, ali je najbitnije – verovati mu.

Početak

„Ardua prima via est“ ili na našem prelepom srpskom – svaki početak je težak. Šta vi mislite o tome?

Ne sećam se svojih prvih koraka da bih mogla da kažem da su bili teški. Ni svojih prvih izgovorenih reči. Uzmimo za početak polazak u osnovnu školu. Sećam se da je to bio topao petak, 1. septembar 2000. godine. Sećam se lica svojih ushićenih roditelja (ipak njihovo prvenče polazi u školu). I sećam se svojih crnih zvoncara koje su, nakon izlaska sa uvodnog časa, na kolenima bile bele od prašnjave, ali nove i meni male, đačke klupe. Eto, to je nekakav početak. Ali, da li je težak? Meni to svakako nije bio.

Početke teškima činimo mi. Od malih nogu nam je usađeno verovanje da je sve danas teško. Teška su vremena, teški su počeci, težak nam je život. Kako nešto što nam je od Boga i sa ljubavlju dato može da nam bude teško? Svaki novi dan je početak. Zašto nam buđenje teško pada? Rano je. Hladno je. Mrzi me. Eto, došli smo do srži! Mrzi me. Mrzi me. Mrzi me. Koliko puta dnevno to izgovorite?

Zamislite svoj idealan dan! Kako bi on počeo a kako završio? Šta biste voleli u međuvremenu da uradite, koga da vidite, sa kim da popričate, gde da odete? Sumnjam da vaš odgovor NE ZNAM ima smisla. Zar ne bi bilo lepo da ustnete u zoru i posmatrate kako se sunce polako pomalja i svoje zrake spretno uvlači u vaš dom? Zar ne bi bilo prijatno da svoje telo pripremite za novi dan tako što ćete mu priuštiti zadovoljstvo tople kupke i sveže ceđenog voća? Ne bi li vam prijalo polučasovno trčanje nakon koga biste brže i spretnije obavljali dnevne zadatke i na taj način ostavljali sebi više vremena za one koje volite? Koliko vremena ćete potrošiti ako komšiji poželite dobro jutro i osmehnete mu se? Šta gubite ako nekoga bliskog zagrlite i poljubite?

Kažu da svaki početak nužno ima i svoj kraj. Ja bih, sa malo više vedrine, od sada taj ‘kraj’ zamenila ‘nastavkom’. Nastavlja se dan na dan, sat na sat, minut na minut. Odmah ću se i ispraviti – nek svaki novi dan bude novi nastavak, nek dan nema svoj početak i kraj, nek bude nastavljen na dosadašnje dane. Nastavak znači da nešto traje, nešto postoji – aktivno ili pasivno. Krug. Gde mu je početak a gde kraj? Životni ciklus. Svi ciklusi.

Apropo gore navedenog, ovo i nije početak. Početak je ko zna gde. Ovo je, zapravo, nastavak. I nastavaka će biti još mnogo. Mislite o tome!

Do sledećeg pisanja,

vaša H. V. (HVALA VAM)