Fenomen PRAZNIK RADA

Lokacija: Republika Srbija

Datum: 1. maj 2015. godine

Vreme: Sunčano, toplo

Praznujemo. Ne spavamo, čekamo zoru da potpalimo roštilj pa na njemu prevrtimo sočne komade mesa. Oni maštovitiji dodaju malo i povrće, čisto da se razbije monotonija suvoće mesa. A i kažu da je zdravo. Neka bude!

Čuje se glasna muzika, iz šuma i parkova se izdižu gusti oblaci dima. Očigledno je da mnogo ljudi slavi ovaj praznik. Uostalom, mi smo Srbi, svaki praznik, pa makar bio on i Praznik rada u zemlji nerada, moramo da ispoštujemo – onako domaćinski. Hrana i piće u količinama koje bi ljudi iz „normalnih“ zemalja kupovali u slučajevima ratnog stanja, Srbima ne predstavlja problem, štaviše je užitak. Nema veze što se ista stvar desila i pre oko dve sedmice, proslavljali smo Vaskrs. I tad smo jeli i pili kao da nam je poslednje. Ali zna se ona narodna: „Valja se, praznik je!“

Nisam baš upućena koliko praznika imaju mnogo razvijenije zemlje od naše, drage nam Srbijice, ali sumnjam da se slave na toliko pompezan način kao što se slave ovi naši.

Ustadoh jutros i setih se da je prvi maj. Za mene to predstavlja samo još jedan početak – novog meseca, ali za komšiluk koji od ranog jutra „slavi“, izgleda, mnogo više. Čak i u kući primećujem spremne odreske mesa da se samo „bace“ na roštilj pa da se pridružimo čitavoj toj povorci ludila i bunila. Da, znam, sada mislite: „Šta hoće ova?“ I odgovaram – neću ništa, samo malo osvešćivanja!

Svakodnevno se zatvaraju ulice u gradovima širom Srbije, mada, kao Beograđanka, mogu da posvedočim da se ta slika najčešće viđa baš tu – u epicentru svih srpskih dešavanja. Hajde sad da razmotrimo uzroke! Nezaposlenost. Smanjenje plata. Smanjenje penzija. Povećanje školarina. Ukidanje ispitnih rokova. Prodaja državnih preduzeća. I ponovo – nezaposlenost!!!

Podsećam vas, Prvi maj je Praznik rada. Praznik je namenjen onima koji tokom godine RADE, STVARAJU, DOPRINOSE, UVEĆAVAJU! Nije li malo kontradiktorno da Praznik rada slave ljudi koji su nezaposleni i koji jedva sastavljaju kraj sa krajem? A većina je takva, nemojmo se lagati! Da svi radno sposobni stanovnici zemlje Srbije imaju redovna i dovoljna primanja, nikakav problem ne bi bio oko slavlja Praznika rada. Ovako on gubi svaki smisao. već sutra će se isti ti koji su danas slavili pojaviti na ulicama sa parolama. A zašto? Pa zar danas nismo svi srećni, složni, veseli i siti?

Sve ovo podseća me na video igricu. Mi sad nismo ovde, već u nekoj zemlji blagostanja. Sve nam je lepo. Sve nam je potaman. Ne razmišljamo hoće li sutra doći onaj čika da iseče struju, ni da li će dete u školu ići u pocepanim patikama. Zašto bismo? Pa slavimo Praznik rada!

Karikatura STOPA NEZAPOSLENOSTI: Tošo Borković (preuzeto sa interneta)

I dalje ostajem pri svom stavu, nema smisla da slavim nešto što nije za slavlje. Uz dužno poštovanje svima koji uvažavaju ovaj dan, idem da skuvam sebi supicu, napravim salaticu i uživam u još jednom običnom danu. Danas uživajte u svemu onome u čemu ne možete svakoga dana pa se čitamo sutra, da mi prenesete svoje utiske! Prijatno vam bilo! 😉

Samo nek je novo, pa makar to i godina bila

Da, stigli smo do kraja. Sva sreća te svi krajevi uzrokuju novi početak. Tako i ovaj, od kraja do početka razlika je jedna sekunda i tu sekundu niko ni ne primeti, već samo nastavi tamo gde je stao. Koja je onda svrha početaka? Meni to izgleda više kao nastavak. Početak znači da je nešto drugačije u odnosu na ono što se završilo. Šta je to što bi moglo da se promeni u jednoj sekundi? Ja ću dati mali predlog – budimo to mi sami.

Imam neka verovanja koja očigledno nisam ja izmislila, ali se ona lepo uklapaju u čitav koncept mog života. Jedno od tih verovanja je i da sve ono loše, ono što nam stvara muku, nelagodu, neprijatnost, ostavimo u staroj godini. Do te famozne ponoći imamo vremena da raščistimo sve „račune“, ali onako iskreno, od srca. Upamtite, samo to se računa! Ako ne mislite da treba nekome da se izvinite, da zatražite oproštaj, da kažete šta vas je povredilo, šta vam je zasmetalo…nemojte to ni da radite! Ne računa se ako nije iskreno!

Predložila sam da u novoj godini prvo promenimo nas same. Nijedna velika promena ne može da nastane u sekundi, ali u sekundi može da počne da se radi na njoj. Uzmimo kao primer da želite da budete neko ko će otvorenije pokazivati svoja osećanja. Ono što u toj prvoj sekundi možete da uradite je da pošaljete nekoj dragoj osobi lepu poruku, da snažno zagrlite onog do sebe, izgovorite te magične reči VOLIM TE. Većina ljudi se plaši svojih emocija, ali još više reakcije onih kojima su te emocije upućene. Mislite da ćete biti ismejani? Sad se samo zapitajte – koja zrela i iskrena osoba može da ismeje nečije emocije? Nijedna, verujte mi. Ako neko i ismeje to što ste mu otvorili dušu, znajte da vas taj nije ni vredan. Vi ste učinili ono što je do vas, na ostalo ne možete uticati.

Sigurno postoje neke vaše neostvarene želje. Sad lepo sedite, zapišite ih i pored svake naznačite koji su to načini uz pomoć kojih ćete ih ostvariti! Recimo, kada ja to radim, osećam neku snagu, motivisanost, jaču želju. Čini mi se da sam negde čula ili pročitala da nam se tom prilikom luči hormon sreće. Eto idealnog načina da budemo srećni!

Znate sigurno onu pošalicu – odgovor na pitanje koji auto je najbolji je (nećete verovati) NOV AUTO. 🙂 Da, imajte to na umu, pa se vodite time da je najbolja godina NOVA GODINA.

Želim vam mnogo zdravlja, sreće, veselja, uspeha, trenutaka za pamćenje, iskrenih osmeha, pravih ljubavi, snage da ostvarite sve želje i prebrodite prepreke.

Ljubi vas i voli vaša H. V. Živeli!!! :* :* :*

Teška ljubav

Da, sada je 21. vek. Moderno doba. Rekla bih-suviše moderno. Toliko moderno, da mi izaziva mučninu i odbojnost.

Borimo se svakodnevno za neka ljudska prava i to je sasvim u redu. Čak, trebalo bi i više da se borimo, ali nemamo vremena. Uvek se pitam šta se to desilo pa se vreme „skratilo“. Možda je iskuvavano prilikom pranja? Ali ja nigde ne videh etiketu sa naznakom – skupljanje po dužini 2%. Zaboga, kako nam se vreme skratilo?

I tako sinoć sedim i razmišljam o tom vremenu ludom koje nas udaljava od života, pa shvatih da ono nikakve veze sa tim nema. Tu postoji nešto drugo, nešto pritajeno, naizgled umiljato i korisno, a zapravo najveći neprijatelj ljudske populacije. Ja bih jednom rečju sve to svrstala u tehnologiju. Nadam se da se za sad makar malo razumemo. Ili smo ipak tom tehnologijom ubili sve sive ćelije. Ipak, sreća je što ja ovo otkucavam na tastaturi a vi čitate na svojim ekranima. Uživo me verovatno tek ne biste razumeli.

Pre nekoliko dana poznanica objavi na svom profilu jedne društvene mreže (znate ono – ne bih sad da reklamiram…) kako su muškarci i žene zapravo isti jer i jedni i drugi gaje osećanja, vole i pate, smeju se i plaču. Ono u čemu se razlikujemo, prema navodima autora tog teksta, jeste samo način na koji pokazujemo svoje emocije. Odmah mi se u glavi stvori slika alfa mužjaka koji sede u svom „čoporu“ i borbenih lavica koje su takođe u svom „čoporu“, nedaleko jedni od drugih. Vrlo je interesantno da svaki „čopor“ radi na strategiji kojom će „razoružati protivnički čopor“. Onaj u kome su alfa mužjaci, za početak naručuju veliku količinu alkohola, jer im tako bolje mozak radi, dok onaj drugi bira između nastupa umiljate mace i ledene kraljice. Naravno, svima njima je potreban wi-fi, jer je sigurno neko već postavio na društvene mreže koja taktika je „upalila“. I sve to ne bi bilo tako loše da alfa mužjaci mogu bar da stoje na svojim nogama onako maksimalno koncentrisani i spremni i da se borbene lavice nisu već predale svojim pametnim telefonima putem kojih komuniciraju sa pripadnikom nekog trećeg „čopora“. I šta se onda desi? Ništa. Apsolutno ništa!

Koliko osoba u svom okruženju poznajete koji nemaju partnera? Jesu li svi oni zli i ružni, pa ih zato niko neće?

Kažu: „Natalitet Srbije opada iz godine u godinu“. Šta vi mislite zašto?

Ne bih da budem protumačena na pogrešan način, samo bih da podsetim na postojanje knjige iz Biologije i lekciju o reprodukciji. Kako smo svi mi samo kap u moru, a opet bez nas to more ne bi ni postojalo, pođimo od sebe i razmislimo o svojim postupcima i stavovima. Evo pitanja za pripadnike „čopora“ – ako alfa mužjaci ne mogu da delaju bez pomoći alkohola, a žene nastupaju sa stavom da im niko nije potreban ni za šta jer su rođene sposobne i savršene, da li onda treba da se ugasi život na Zemlji ili će te neustrašive ženske morati da preuzimaju inicijativu i „love“ mužjake? Hajde da ipak nađemo neko treće rešenje!

Znam da je sve ovo zbunjujuće, i sama sam zbunjena i izgubljena u roju pitanja, ali zato i pišem ovo, pa nek mi neko od vas to objasni!

Tako jednostavna i lepa stvar kao što je ljubav predstavlja se na pogrešan način, stvara verovanje da je teška, komplikovana – da ne postoji. Baš sebi postavih mnogo pitanja: „Jesi li iskrena u ljubavi? Kome si prva rekla da ga voliš? Taktiziraš li prilikom „muvanja“? Šta to kriješ? Čega se plašiš?“ Znate kakvi su mi odgovori bili? Sramni. Da, sramota me je i sada što priznajem, ali verujem da su odgovori većine vas slični. Priznala sam sebi da sam uplašena, zatvorena i da ljubav iskazujem samo osobama u koje sam sigurna. Nekome ko mi nije porodica ili prijatelj – nikako!

Ne bih da ovaj tekst postane roman, jer ima dobru osnovu za to. Postavila sam nekoliko osnovnih pitanja i iz svakog može da se izvuče bar još toliko. Molim vas da dobro razmislite o svemu, da ne budete lenji pa mi odgovorite na njih i konačno uzmete život u svoje ruke. Neće doći bolji trenutak, neće doći lepša vremena, živimo sada i ovde i nemojmo se kajati zbog nečega što nismo uradili a mnogo smo želeli. Dragi muškarci, budite hrabri kao što ste i snažni pa recite šta želite! A vi, dame, niste najjače i neustrašive, postoji neko ko želi i može da bude vaš zaštitnik. Osmehnite se nekada, neće se ništa strašno desiti. Možda se iz svega ovoga ipak rodi neka iskrena i lepa ljubavna priča.

Voli vas i ljubi vaša H. V. ❤

Na skriveno te vodim mesto

Kako verujem u onu staru: „Po jutru se dan poznaje“, tako se i trudim da mi jutra prođu što lepše i na što bolji način.

Zahvaljujući svom bratu Lazaru, saznala sam za prelepo mesto u podnožju Avale, gde sam pronašla svoj mir i mesto za meditaciju. Miris prirode, cvrkut ptica i prijatna svežina bude sva čula i pokreću. Tamo gde sam pronašla sebe, svoje najskrivenije misli i osećanja, novu snagu i nesalomivu motivaciju jeste Trim staza Avala.

 

Kao veliki ljubitelj trčanja, ovo otkriće je za mene bilo čist blagoslov. Trim staza od šljake i kamenčića, među krošnjama drveća, sa usponima i nizbrdicama, dugačka čitav jedan kilometar – dar sa neba.

Ali, kako priroda zna nekad da nas podseti da treba više da volimo i cenimo ono što imamo, ostavila je svoju „opomenu“ na istoj toj stazi za trčanje, pa je dodala i dodatne „prepreke na putu“. Nakon velikih kiša koje su zadesile čitavu zemlju, a ne samo ovo mesto, na pojedinim deonicama ove staze za trčanje ostali su prokopi koje je napravila voda.

 No, da se vratim na onaj lepši deo priče. 🙂 Trčanje nije tek usputna stvar u životu svih nas i zato na samom startu postoji tabla sa uputstvom. Naravno, obeležja za start i cilj su nezaobilazna.

 

Kada se lepo preznojim i umorim od trčanja, tu su i sprave za vežbanje. Nisam dovoljno stručna da bih znala kako se zovu, ali se na osnovu izgleda može pretpostaviti kako se koriste.

Ova poslednja sprava je, verujem, svima dobro poznata. Uvek se na njoj odradi dobar broj ponavljanja, toliki da ne znam trne li mi više stomak ili leđa. Ipak, kako je red da se trbušni mišići na kraju istegnu, i pogled iz tog položaja je prelep. 

Da ovo mesto nije namenjeno samo za odrasle, svedoče i „igračke“ za decu. (Probala sam samo klackalicu i ljuljašku, ništa više. 🙂 )

 

I na kraju, dok se vraćam kući, moram da prođem pored još jedne table na kojoj su jasno obeležena sva mesta na Avali koja treba obići i proći. To je za one dane kada čovek želi da izletuje, odmara, skloni se od svakidašnje žurbe.

 

Nadam se da ste uživali u ovom članku makar upola od onog koliko ja uživam dok posećujem ovo mesto. Ako imate nekada malo slobodnog vremena, posetite i vi ovo mesto, verujem da će ostaviti snažan utisak na vas i da ćete mu se iznova vraćati.

Pozdravlja vas vaša H. V.

Danas za bolje sutra

Naiđu mi tako dani na koje nimalo nisam ponosna. Čuh da ih nazivaju „žuta minuta“, ali meni pre liče na „žutu večnost“. Kakva minuta?!

Dobro, nek se zovu „žuta minuta“, čisto da ne dovodim do zabune. Što se mene tiče, ne moraju ni da postoje takvi dani. U suštini, on su plod naših postupaka i razmišljanja, njihovo postojanje nije nužno.

Verovatno je glavno pitanje: „Kakvi su to dani i kako ih izbeći?“ Za svoje „dane“ imam rešenje, a vi svoj izlaz morate sami pronaći. Ipak, nadam se da će vas moj primer navesti na idealno rešenje svojstveno vašim prilikama.

„Ti dani“ dolaze neprimetno, nenajavljeno, iznenadno. Oni su jedno veoma neprijatno iznenađenje, kao da pred vašim vratima stoji vaš najveći neprijatelj sa kezom od uha do uha, a iz očiju mu sevaju varnice sa porukom: „Biće ovo naša duga i iscrpna borba“. A vi, kako ste gostoprimljivi, pustite neprijatelja u svoju kuću iako znate šta vas čeka, ali sa nadom da ćete ga vrlo brzo iz iste „izbaciti“. Iluzija.

Taj neprijatelj je samouveren. Sigurno ulazi u vašu kuću i ostavlja po jednu svoju stvar u svaku prostoriju, tek da vam stavi do znanja da neće odmah otići. Zapravo, sam nikada neće otići. Biće tu sve dok ne skupite hrabrost da ga odatle isterate.

„Tih dana“ vas prati čudan osećaj-nemir, uplašenost i ranjivost, sve u jednom. Zajedno ih vodi vaša lenjost, a nemoć da išta odmah promenite samo pripomaže tome. Hrana, uvek „prva pomoć“, pruža utehu duši, ali započinje rat sa „kritičnim regijama“. Sunce je prejako, vazduh suviše suv, oči peku i suze, a grudi pritiska nevolja. Čak se i ogledalo okrenulo protiv vas. Naravno da su vam oči sjajne i nasmejane, ten čist, telo izvajano. Naravno, naravno!

Onda se probudi – INAT. Vreme je za ofanzivu. Stajem ponovo pred to lažljivo ogledalo i osmehujem se samoinicijativno. Tako sam odučila. Hranu zatvaram u ostavu. Tolike količine mi više neće biti potrebne. Odsad ću se hraniti zadovoljstvom. Telo – spremno za promenu. Biće napajano vodom, negovano i čuvano, svakodnevno trenirano i, vremenom, promenjeno. Znate kad kažu: „Savršeno telo se postiže uz mnogo vežbanja“? Ja vam na to uzvraćam onom Radovićevom: „Mnogo-to je svakoga dana po malo“. U mom slučaju, svakodnevno polučasovno trčanje i nekoliko vežbica. I đuskanje, vrlo bitna stvar za mene. Neka svira nešto brzo, energično!

Nekako, uvođenjem ovih naizgled beznačajnih promena, onaj pridošli neprijatelj brzo „pakuje stvari“ i, ruku pod ruku sa čudnim osećajem, napušta nas ostavljajući prostora da ugostimo prijatelje i ljubav. To znate kada nevolja umre i prestane da pritiska grudi pune života. To, baš to jeste ona hrabrost koju vam spomenuh.

Veoma me zanima koliko ste vi hrabri. Bilo bi mi drago ukoliko biste sa mnom podelili svoje trenutke hrabrosti. Ako ne želite, ne morate. Dovoljno mi je ako sam kroz ove redove podstakla nekoga na razmišljanje i akciju. Kada oko sebe budem videla ispunjene i radosne ljude, znaću da je moja misija ostvarena.

Voli vas vaša H. V. (borac za svoju sreću i savršeno telo 😉 )

Posle kiše dođe sunce

Stajala je kraj prozora i pratila kapljicu koja se polako slivala niz staklo. Kiša je padala kao iz kabla, a nebo se činilo toliko nisko da je osećala kao da će joj pasti na glavu. Verovatno je to i bilo razlog njene glavobolje. Ipak, ona je i dalje nepomično stajala pokraj prozora.

Bilo je onih dana kada se iskreno radovala i nesebično svoju pažnju i ljubav poklanjala drugima, ali češće su dolazili ovi dani, teški kao olovo koje nemilosrdno pritiska njene grudi i stvara mučninu. U glavi joj se uskomešaju misli kao uzburkano more i tad oseća da joj ponestaje dah. Počinje borba misli i osećanja. Ona nemoćno stoji iščekujući svoj krah.

Kada se posmatrana kapljica ulila u baricu na dnu prozora, podigla je pogled. Na ulici je bilo neočekivano mnogo ljudi. Sivilo je bilo prožeto veselim bojama kišobrana i dečijih čizmica, pa je takav prizor u njoj budio neku nelagodu. Na prvi pogled, svi ti ljudi su srećni. Ali, da li je to stvarno tako? Imaju li i oni dane slične ovom njenom današnjem?

Posmatrala je prolaznike. Prosedi punački čovek, sa rukama u džepovima i novinama pod desnim pazuhom, užurbano je hodao ne gledajući kuda ide. Ugazio je u baru, na kratko zastao, pogledao u svoje pantalone, opsovao, i, jednako užurbano, nastavio dalje. Mimoišao se sa pogrbljenom staricom koja se posle svakih pet koraka zaustavljala da predahne, jer joj je teret u cegeru bio težak, a kišobran joj je krivio snažan nalet vetra. Iza nje je išla žena koja je takođe vukla težak ceger sa pijace, a dodatnu nervozu joj je stvarala kapuljača kabanice koja joj je padala preko očiju i dete koje se trudilo da šljapne u svaku baricu na putu.

Sa druge strane ulice, dvoje vidno zaljubljenih držalo se za ruke i povremeno razmenjivalo nežnosti dok ih je kiša kvasila. „Da li su uopšte primetili da im je potreban kišobran?“, pomislila je brišući prozor zamagljen od uzdaha.

Još neko vreme je stajala tako zamišljena. Polako se okrenula ka fotelji i nesigurno pošla ka njoj. Osećala je malaksalost čitavog tela i činilo joj se da će joj glava pasti sa ramena, a duša se rasparčati. Dohvatila je naslon fotelje i tromo sela zabacivši glavu. U ušima se čulo pištanje i jedva je uspevala da razazna svoje misli. Prisećala se svoje mladosti, ali su joj se mešali periodi i događaji. To je stvaralo još veću zbrku i unosilo još nepodnošljiviji nemir. Maglio joj se vid od suza koje nisu mogle da poteku niz obraz. Poželela je da sve to izbaci iz sebe, da vrisne.

Zazvonio je telefon. Zvonjava ju je iritirala, pa je brzo ustala i podigla slušalicu. “Halo”, rekla je jedva čujno. Sa druge strane žice odjekivao je anđeoski glas: “Hajde, pokreni se! Šta čekaš? Ustani sa te stolice i pogledaj kroz prozor!” Zbunjeno se okrete ka prozoru, ali izusti: “A šta ću videti?” Glas je bučnije nastavljao: “Videćeš sve lepote ovoga sveta, života koji neprestano teče brzinom bistre seoske rečice”. Osećala je i dalje nemoć, ali nije želela da se ovaj razgovor prekine pa izusti: “Moj život nije takav”. “Naravno da tvoj život nije takav. Više podseća na staru i oklembešenu žalosnu vrbu. Znam ja da ti nisi stara po godinama, ali život koji ti vodiš liči na život usamljene stare bake koja je sama sebi teška, pa strpljivo sedi i čeka smrt da dođe po nju. To ne vodi nikud. Pobogu, pokreni se!”

Stajala je nemo razmišljajući o onome što je upravo čula od nepoznate osobe čudne boje glasa. Glas je nastavio: “Možeš li ti da shvatiš jednu prostu stvar? Vreme nepovratno prolazi pored tebe. Zašto i ti ne ides u hodu sa njim? Plašiš se?” “Tako je, plašim se”, odgovorila je stidljivo i jednako tiho kao do sada. “Čega? Života?”, nasrtljivo je nastavljao glas, “Ma daj, to su obične gluposti i izmišljotine!” Nekoliko trenutaka vladala je tišina. Glas je sada bio mirniji i utešniji: “Ne smeš da se plašiš života, to je nešto najdivnije i najuzvišenije. Jednostavno ga voli! Voli ga najviše, svim svojim srcem! I pogledaj! Sva ona deca u parku pokraj koje svakodnevno prolaziš, nepresušni su izvor sreće. Tako su bezbrižni i veseli, istinski srećni, ne znaju za muku i problem. Njigov život je igra. Postani i ti dete, igraj se, voli, raduj se svemu što te okružuje! Prošetaj ponovo tuda, udahni duboko i oseti miris mlade lipe! Izuj se, oseti konačno tlo pod nogama! Tu je tvoj lek”.

Tajac. Tu-tu, tu-tu, tu-tu… Čuvši taj zvuk, shvatila je da treba da počne da se menja, da je ona ceo svet i da mora poći od sebe kako bi sve okolo bilo bolje. Pogledala je kroz prozor, spustila slušalicu i sa osmejkom zavrtela glavom rešena da odmah počne sa promenama. Nema vremena za čekanje!

Beg

Prelep dan. Nad Beogradom sija sunce i svojim zracima pozlaćuje ulice. Hodala je uzdignute glave, polako koračajući, nogu pred nogu, a blag vetar sklanjao joj je mirisnu kosu sa lica. Privlačila je mnoge muške poglede i stidljivo bi se osmehivala. A onda je ugledala poznato lice. Drug iz osnovne škole išao joj je u susret i ona brzo skrenu ka obližnjem lokalu praveći se da razgleda izlog. Staklo izloga poslužilo joj je da prati njegovo kretanje. On pođe ka njoj i ona pomisli da ju je video pa brzo poče da smišlja šta će mu reći. Ipak, on se zaustavi nedaleko od nje i iz džepa izvadi mobilni telefon, pogleda da li ima propušten poziv ili poruku, pogleda u sat na levoj ruci, pa vrati telefon u džep. „Očigledno je da nekoga čeka“, pomisli pa se polako udalji od izloga. Nastavljajući putem kojim je prvobitno krenula, zahvaljivala je Bogu što je nije video.

Nekoliko trenutaka kasnije, na autobuskoj stanici ugledala je komšinicu. Ni njoj se nije javila, ali je primetila da se ova polako odmicala i na kraju stala iza reklame. Bilo je očito da ni komšinica nije htela njoj da se javi.

Kako vi reagujete u slčnim situacijama? Je l’ se javite srdačno ili samo okrenete glavu od tog nekog nadajući se da ni on vas neće primetiti, ili, ako vas i primeti, da vam se neće javiti?

Ne čini li vam se da je ovo upravo razlog otuđenosti? Šta ima loše u tom razmenjivanju jednog „zdravo“? 

Setite se samo koliko vam znači svaki osmeh i lepa reč! Budite vi ti koji će nekome ulepšati makar i tren iskrenim osmehom i prijatnom rečju! Mali znak pažnje sa vaše strane nekome može značiti mnogo. Ne budite škrti, raširite ruke i primite u zagrljaj nekoga kome je to potrebno!

Kažem vam ZDRAVO i šaljem mnogo toplih zagrljaja!

Vaša H. V. 

Antigona

Opšte je poznato da ljudi najlakše i najviše zapamte ono što vide. Tako je jednog lepog dana nekim „malim ljudima“ pružena prilika da odgledaju ono što je trebalo da pročitaju. Neki „veliki ljudi“ su uložili svoj trud, znanje i vreme kako bi za kratko vreme najvernije prikazali ono što je suština samog dela. Konačan ishod – razočaranje i povređivanje ponosa „velikih ljudi“ i transparentnost mržnje, prostakluka i netrpeljivosti „malih ljudi“. Ostaje pitanje – GDE SMO POGREŠILI?

Sećam se priča iz detinjstva svog deke. U njegovo vreme, kako on kaže, znalo se ko je ko. Deca su pokorno stajala pred roditeljima, pogledom uprtim u pod. Roditeljska reč bila je zakon. Nije se znalo za neću i ne mogu. Ustajalo se rano, prvo su stariji obedovali, pa za decu šta ostane. U školi se učilo, profesor se poštovao gotovo jednako kao i roditelji, a svako neprimereno ponašanje bivalo je kažnjavano. I ništa im nije falilo. Posle škole – njiva i stoka. Takva deca odrastala su u odgovorne i samostalne ljude. A onda se desilo nešto. Ne odmah, ali u međuvremenu. 

Nekih pedesetak godina kasnije, ne zna se ko je ko. Roditelji i deca su zamenili mesta – sada roditelji pokorno stoje uslišavajući dečja naređenja.

Ima li neko da mu ovo nije poznato: „Kako da mu kažem da nemamo, ljubi ga majka?“, „Molim te, namesti svoj krevet ujutru kad ustaneš. -Neću! Ne smaraj!“. A to što se doručkuje u vreme ručka jer je „dete“ spavalo? Nije otišlo u školu? Nema veze, opravdaće mu tata. Čuvena: „Jedi, sine, mi ćemo ako nešto ostane! Nemoj da mi ostaneš gladan!“, dok se umiljava mama svom mezimčetu.

Za davanje jedinice za neznanje potrebno je mnogo hrabrosti, dobar pancir i nekoliko telohranitelja. Verbalno maltertiranje se nekako i preživi. Naravno, deca ne treba da rade. Zašto da osete muku, kad se tuđ novac mnogo lakše troši? I, naravno, sve to prati i odrastanje. Samo, taj čovek ni ne podseća na čoveka iz vremena mog deke. Ne znam na šta vas podseća. Mene na kanibala gladnog živog ljudskog mesa, vampira žednog sveže krvi i samoživog primitivca koji se ne trudi da razume sebe i svet koji ga okružuje.

Opet pitam – GDE SMO POGREŠILI i GDE I DALJE GREŠIMO? Ko nam vaspitava decu? Zvezde rijaliti programa i starlete? Kako je moguće da dete od petnaest godina nikada ranije nije bilo u pozorištu? Je l’ je ta nestrpljivost i netrpeljivost rezultat onoga što deca vide na televiziji od koje se ne odvajaju, kao da su za nju pupčanom vrpcom vezani? Znaju li ta deca olovku da drže u ruci ili su im prsti zakržljali usred kuckanja po kojekakvim „osetljivim površinama“?

Ne, nije „Antigona“ tragedija. Tragedija je ovo što se dešava u 21. veku, vremenu velikih napredaka – idemo unazad!

Kucnuo je čas rastanka (pisao: Lazar Veselinović)

Mračnom i pustom ulicom odjekivao je samo zvuk koračanja starog čoveka, koji se polako kretao potpomažući se štakom. Bio je već u osmoj deceniji života i svako kretanje mu je pričinjavalo bol.

Pogledao je na sat, bilo je tačno 2 sata i 44 minuta posle ponoći. Setio se vremena kada je bio mlad i kako je obično u ovo doba noći sedeo u nekoj kafani sa odabranim društvom.

Polako i nesigurno, peo se uz stepenice do svoga stana na drugom spratu. Voleo je da šeta noću, ali nažalost, kada bi se vraćao kući, nikoga ne bi zatekao od komšija iz zgrade da mu pomognu da se popne do stana. 

Ušavši u stan, postavio je za čaj i seo u svoju udobnu fotelju. Misli su počele da mu lutaju i setio se doba kada je završavao srednju školu i kada se bližio trenutak rastanka od svog društva sa kojim je proveo toliko lepih trenutaka. Sećao se čak i nekih sitnica koje su mnogi verovatno zaboravili, ali njemu su se činile važne i ostale su urezane u njegovom sećanju. Rastanci su uvek bili tužni, ali mnogi su ostali u kontaktu i posle škole. Neki su studirali zajedno, neki su živeli u istim naseljima, dok su neki stekli prijatelja za ceo život iako su živeli na drugim krajevima grada.

Dok su mu navirala sva ta sećanja, u glavi je počela da mu odzvanja pesma „Adio“ koja je uvek označavala neke tužne rastanke, a starom čoveku je uvek otvarala srce i budila u njemu najnežnija osećanja. 

Smrt mu je bila blizu i bio je spreman da umre. Znao je da će taj čas nekada doći i spremao se za to. Nije se plašio uopšte. Štaviše, želeo je da se to desi, da napokon bude sa svim voljenim osobama koje dugo nije video i koje su ga preduhitrile u odlasku na „onaj svet“.

Voda je već vrila, a čajnik je počeo da pišti dok je iz njega izlazila para. Starac ga nije čuo. Pošla mu je suza iz oka. To je bila njegova poslednja suza. Ostao je pogled u prazno i osmeh na licu starca.

Odluka

Svakog jutra, čim otvorimo oči, donosimo odluke. Nekada su one sitne, naizgled beznačajne, a nekada nam se čini da pogrešnim korakom možemo srušiti čitav svet. Šta je to u nama što odluke razdvaja u ove dve kategorije?

U skorašnjem razgovoru sa prijateljicama, saznala sam da veličinu i težinu odluke određujemo mi sami. Ista odluka dvema osobama može izgledati sasvim drugačije. Uzmimo kao primer polaganje ispita (inače uvek i zauvek aktuelnu temu). Student kome je potrebno više vremena za pripremu određenog ispita će verovatno duže razmišljati o postupcima koje treba da preduzme i odluci koju treba da donese od onog studenta kome je ta materija lako prihvatljiva i brzo „svarljiva“. Odluka koju treba da donesu – kada treba početi sa pripremom ispita – ne nosi isti teret oboma. Tako je i sa drugim odlukama. Generalno, odlučivanje je indivinualno.

Ono što je prepreka ka sigurnom uspehu jesmo mi sami. Zamislite sada ovako – vi ste plesač, umetnik, igrač… i ono što treba da uradite jeste da izađete na scenu! Publika vas željno iščekuje. Korak napred, nazad dva. Gde je tu odluka? Ili ćete izaći na scenu i odigrati najbolje što umete ili ćete se povući uplašeno i ne pokazati to što znate.

Ili, vi ste menadžer prve linije koji podnosi izveštaje svom šefu. Izveštaji ne pokazuju sjajne rezultate, a za to ste u najvećoj meri odgovorni baš vi. Sala za sastanke je puna i svi čekaju da uđete i kažete kako stoje stvari. Uhvatili ste kvaku, ali vrata sale ne otvarate. Korak unatrag, vi to ne možete.

A kada biste se našli u šumi sami sa vukom? Biste li trčali unatraške? Dopustili vuku da vas rastrgne?

Evo šta ja mislim. Ako ste plesač, istupite na scenu! Ako ste menadžer, uđite u salu i jasno iznesite kolegama rezultate rada svog odeljenja! Ako ste u šumi pred vukom, potrčite ka njemu! Zvuči lako? I jeste lako! Umesto što trošite energiju koračajući unazad, koraknite napred! Ne jednom, dvaput, triput…koliko god da je potrebno, dok ne stignete do cilja!

 

Odluke su sastavni deo naših života i trebalo bi da naučimo kako da ih brzo i efektivno donosimo. U redu, neće one uvek biti ispravne, ali su makar donesene. To znači da će uslediti nove koje će ispraviti ovu pogrešnu. Ciklus, kao i svaki drugi.

Znate li koliko odluka ste doneli od jutros? Koliko je bilo teško da odlučite da pročitate ovaj tekst? 

Znam i da se vraćate na šesti pasus i ponovo čitate: „Ako ste u šumi pred vukom, potrčite ka njemu!“ ne shvatajući ‘šta je pisac hteo da kaže’. Taj vuk, dragi moji, nije ništa drugo nego vaš strah. A znate li šta će se desiti ako se suočite sa njim? Nestaće!

Ukoliko ste i dalje sumljičavi, pokušajte! Ovako javno preuzimam na sebe svu odgovornost, jer znam da ćete uspeti. Jedino šta treba da uradite je da se sa strahom suočite – oči u oči.

Držim vam palčeve!

Vaša H. V.