Projekat 2020.

Proteklih godina sam imala običaj da zapišem svoje želje ali one samo želje i ostanu. Za ono što sam stavljala da budu ciljevi, zapravo su bili targeti a onog velikog cilja nije bilo. Godine su bile uspešne, ali nikad u onoj meri u kojoj sam želela. Zato sad od godine pravim projekat – 366 dana za rad na boljoj verziji mene. Čudno zvuči, zar ne? 

Sigurna sam da ste imali prilike da na internetu vidite onaj citat: “Ako nemaš šta da radiš, radi na sebi – tu uvek ima posla”. To je to, mnogo posla oko nas samih, a koji vešto izbegavamo godinama. Ja reših to da promenim. Neki to osuđuju i to razumem. Nemamo svi iste želje, snove, ciljeve, svrhu, percepciju. Ni ne očekujem da svi razumeju moje potrebe, što i vama preporučujem. Dokle god budete živeli po očekivanjima drugih, nećete mnogo postići. Prihvatite odgovornost za svoj život i radite na tome da što više u istom uživate.

Projekat 2020. u mom slučaju odnosi se na RAD NA SEBI. Celih 366 dana da se posvetim onome što želim, da uživam u procesu, da učim o sebi, da kršim pravila, da delim radost i dobrotu, da kažem NE kada je to potrebno i kažem DA svaki put kada tako osećam, ne brinući o tome ko će šta da misli. Svaki mesec će imati određene targete i postizanje istih ću beležiti, kako bih se motivisala rezultatima da nastavim dalje. Za ovaj mesec imam veliki zadatak – da otkrijem ko sam u stvari ja, koji su moji talenti i kvaliteti, šta je moj adut a na čemu moram mnogo da radim. Promena nekih beskorisnih uverenja, vežbanje istrajnosti, distanciranje od onoga i onih koji crpe energiju zadaci su za narednih 30 dana.

Mnogo toga imam da dam, a samo se davanjem uvećava. Dajem ljubav, dajem znanje, dajem iskustvo, dajem primer i toga ću imati sve više. Dozvoljavam sebi da grešim, dozvoljavam sebi da volim, dozvoljavam sebi da grabim ka vrhu, dozvoljavam sebi da se ne pravdam, dozvoljavam sebi da obrišem sve granice i dozvoljavam sebi da brišem ono što mi ne treba.

Sada se vi zapitajte – šta je to što želite i na koji način to možete postići? Šta je to što sebi dozvoljavate? Jeste li spremni da 2020. godina bude vaša najbolja godina do sad? Šta ćete reći svom odrazu u ogledalu tog 31. decembra 2020. godine? Hoćete li osećati žal za nečim što niste uradili dok su vozovi prolazili pred vašim očima ili ćete se ponosno osmehivati znajući da se niste života plašili? 

Neka vaš projekat ima nacrt za početak. Dajte sebi nekoliko dana da ga koncipirate. Potrebno je da odgovorite na sledeća pitanja:

1. Šta je godišnji projekat? (Može biti rad na sebi uopšteno, ili specifično zdravlje, posao, stil života, emotivni odnosi, fakultet…sami odredite)
2. Šta je sve potrebno da bi projekat bio uspešan i koji je krajnji cilj? (Da li je za ostvarenje projekta potrebna neka literatura, neka edukacija, pomoć članova porodice/prijatelja/poslovnih partnera, zahteva li projekat neka novčana sredstva… i šta je ono što treba postići do kraja godine)
3. Koje aktivnosti su deo projekta i koji su prvi koraci? (Svaki rezultat zahteva prethodnu akciju, te morate znati šta je potrebno da redovno radite kako biste postigli krajnji cilj i odakle treba početi)

Da može ići van plana, može. Zato, kako biste izbegli pad motivacije i odustajanje, zapišite i plan B. Čisto da imate siguricu u slučaju da zaista nešto krene po zlu. Ne smete gubiti fokus sa cilja.

Ako se i desi da ste negde napravili „grešku“, analizirajte ih i nađite rešenje kako biste ih ispravili.

Na kraju godine tek sumirajte sve, igra se do poslenjeg minuta.

Moja misija ove godine je da svoje napretke delim sa vama, budem vam vetar u ledja i svojim primerima vas inspirišem na promenu. Naravno, ovo važi za one koji žele da se menjaju. Oni kojima je sve potaman, neka samo zaobiću sve ovo. A mi za godinu dana opet čitamo izveštaj postignutog. Držite mi palčeve!

Muško-ženski odnosi: Gde je problem?

U poslednje vreme mi se javljaju momci/muškarci sa molbom da snimim video na temu muško-ženskih odnosa, jer imaju, kako tvrde, problem da nadju “normalnu” devojku. Onda mi se samo pali lampica i shvatam da je ta reč “normalan” zastupljena i u svakodnevnoj komunikaciji žena, dok se jedna drugoj jadaju kako su same. Naravno, tu se pronadjoh i ja.

Dugo sam bila u zabludi i verovala u nešto što nam je kao nasledje usadjeno u podsvest – SVI MUŠKARCI SU ISTI. Ukoliko verujemo da muškarci varaju, lažu, obmanjuju, manipulišu, to znači da sve isto rade svi muškarci na ovom svetu. Nekad zastanemo i začudimo se kada čujemo: “Moj momak (suprug) je sjajan, brižan, romantičan, nežan, preduzimljiv i autoritativan”, pa samo zaključimo kako je ta imala sreće i da je njeno muško verovatno poslednji takav primerak na ovoj planeti. Vratimo se svoj toj kuknjavi i začaranom krugu jer – mi bismo da imamo nekog “normalnog”, ali “normalnih” više nema. Šmrc!

Da mi se nisu ovi momci javili, verovatno bih prihvatila takvo stanje – muškarce zanimaju samo gole zadnjice, plastične grudi, njihov prirodni nagon nije za emotivnim i seksualnim odnosom, već za iskorišćavanjem suprotnog pola uz pomoć seksualnog odnosa, nikad nisu zadovoljni samo tom jednom, nego se muškost uvećava sa povećanjem broja “iskorišćenih” žena. Ipak, ovo sada ozbiljno menja stvar. Zato se vratih na svoje iskustvo.

Nikada nisam imala tu sreću sa momcima, ali mi i nije bilo jasno zašto uvek negde zapne. Taman se ponadam – skontali smo se, ovo će ići – onda samo BUM! Počnem da preispitujem sebe: “Jesi li imala najbolje namere? Jesi! Jesi li se potrudila da pokažeš svoja osećanja? Jesi. Jesi li se istinski radovala vašim susretima? Jesi. Jesi li možda previše očekivala? Jesi.” Eto odgovora! Tvrdim da nam se najveći krahovi dešavaju zbog očekivanja koja imamo. Neko nam se dopao fizički, dopala nam se priča (odgovorno tvrdim da jednom prodata lažna priča ubija istinitost svih ostalih pravih), poverovali smo, prepustili se i sve zamislili i onda je sve u nekom trenutku stalo. Jedan gest koji mi nismo prevideli, jedan korak na koji nismo računali i dolazimo do toga – Šta ako on mene samo laže i obmanjuje? Nakon te pomisli ništa više nije isto, sumnja se u svaki naredni postupak.

Drugi uzrok naših tumačenja koja nas vode ka destrukciji odnosa sa osobom prema kojoj imamo osećanja jesu ženski časopisi puni saveta kako da se ponašamo u njegovom društvu, kada i kakve poruke da pošaljemo, šta ga pali a šta hladi i sl., kao i saveti “iskusnih” drugarica koje garantuju uspeh (kao i džoger sa top-šopa). Budem ja ta – ne verujem da znam bilo šta sama pa počnem da se konsultujem sa svim drugaricama i poznanicama, predvideći to da nismo svi isti i da ne gledamo isto na stvari – poslušam savete, primenim ih iako mi ono nešto iznutra govori: “Nemoj!”, a ja njemu: “Ćuti, šta ti znaš!” i napravim katastrofu! Od muškarca koji je očigledno pričao bar poluistinu ako ne i istinu, napravim emotivno nedostupnog i hladnog muškarca. Onda se, prema daljim instrukcijama, ja naljutim, jer KAKO MOŽE ON TAKO DA SE PONAŠA?! Naravno, besna sam, ljuta kao ris, glave skidam, vatru bljujem, na block liste šaljem i tako sve dublje tonem nadajući se, neosnovano, da će to nešto rešiti.

S druge strane, dok pokušavam da vratim poverenje u muški rod, saznajem za primere muškaraca koji varaju svoje devojke i žene, čak iako imaju decu, lajkuju neke tamo gologuze za koje su do malopre pričali kako su nemoralne (muški, ako niste znali, LAJK znači SVIĐA MI SE! a mi ne znamo je l’ vam se svidja deo ženskog tela koji nikad pre niste videli kako izgleda ili sama činjenica da vam je neka taj svoj deo tela dala na uvid), otvaraju profile na mrežama za upoznavanje itd. Pa kako sad, majku mu?! Ko tu laže i kako to ja da znam?!

Ista stvar je i sa ovim momcima – kad gledaju devojke, čini im se da tim devojkama nije moguće prići, da one ne daju nikakve signale zainteresovanosti, da ih odbijaju i pre nego što su usta otvorili. Doduše, budimo realni – nije moguće da se svidite svakoj devojci koja se svidja vama, koliko god vi dobri ili lepi bili. Niti su devojkama uvek potrebni momci kada su same (ne pitajte me kako to znam!), niti to što su izašle sa drugaricama ne znači da već nemaju momka ili nekog u koga su zaljubljene. Tačno je da ima onih koje će u vama gledati samo staležni status, ali ne gledaju sve to, kao što neće ni svaki muškarac lajkovati golu isfotošopiranu zadnjicu. Ima razlike, velike! Nekada je signal zainteresovanosti žena bio osmeh, a sada ako vam ne namigne, ni ne računate. A i ako vam namigne – onda je sigurno laka. Odlučite se!

Glavni jaz mislim da nastaje zbog trendova koji se prihvataju kao načelo življenja – ostani sam do četrdesete, brak je robija, deca ti onda postaju prioritet i tvoj život se tu završava. Muškarci su većinom prihvatili ponašanje jednog Petra Pana, koji neće nikad da odraste već samo tako leti unaokolo, bez ikakvih obaveza i odgovornosti, a žene – da vrate Petru Panu – mogu sve same, takodje se sele u Nedodjiju i jedino što imaju sa suprotnim polom je “samo sex”. Samo! Jedno veličanstveno i posebno iskustvo koje ne bi trebalo da se može sa svakim je postalo “samo”, kao pranje ruku.

I ovako možemo u nedogled – ko je više kriv! A krivi smo svi zajedno, jer ne razgovaramo, jer se branimo, jer svesno druge povredjujemo, jer ne znamo šta ćemo, jer srljamo. Možda treba malo da usporimo, da se vratimo na “fabrička podešavanja”,  okrenemo novi list, ispraznimo um i napunimo srce. Strah je ono što nas koči, pa mislimo da smo moćni kad se branimo, kad napadamo, kada smo nedostižni i važni. Nije strašno biti odbijen, nije strašno biti nevoljen, niko nije naša loša karma, već samo lekcija koju smo morali da naučimo, a i niko nas ne može povrediti ukoliko mi to ne dozvolimo. Zavisi sve od tačke našeg gledišta.

Nastaviće se ova tema, znam…

Kako postah stjuardesa

„Tata, koju školu bi trebalo da upišem da bih bila stjuardesa?“

„Ne postoji škola za stjuardese. Još si mlada, bićeš stjuardesa kad porasteš“.

Postavljalo se pitanje koju srednju školu upisati. Kao Vukovac nisam imala nikakva ograničenja, što je bilo olakšavajuća okolnost. Dugo je opcija bila Filološka gimnazija (Engleski jezik), ali je, razmatranjem motiva, izbor sveden na Ekonomsku školu i Turističku školu. Putovanje je bilo glavni motiv, a opet je nekako Ekonomska škola „pobedila“ iz razloga što „menadžeri i ekonomisti dobro zarađuju pa mogu sebi da priušte putovanja“. Dobro, neka bude tako.

Četiri fenomenalne godine u Prvoj ekonomskoj školi, dosta učenja i požrtvovanja sa jasnim ciljem studiranja Menadžmenta na Fakultetu organizacionih nauka od samog početka. Dileme nije bilo – biću menadžer, imaću svoju firmu i moći ću sebi da priuštim sva putovanja koja budem želela. Nije mi bilo teško ni da šest meseci spremam Matematiku za prijemni ispit. Tih pola godine sam živela kao na traci – nastava u školi, učenje za kontrolne i pismene zadatke, usmena ispitivanja, pisanje maturskih radova, dnevnika prakse i svakodnevno vežbanje zadataka za prijemni ispit. Roditelji nisu bili u finansijskoj situaciji da plate privatne časove pa sam se dovijala kako sam znala i umela, tražila pomoć od drugarica koje su znale matematiku dovoljno dobro da od njih mogu da naučim. Sva ova žrtva se na kraju isplatila. Cilj nije bio samo upisati fakultet, već biti na gornjem delu liste, studirati na teret državnog budžeta. Motiv više da se dokaže kako se sve može.

Upisah ja i FON, ali se nakon nekog vremena moji pogledi promeniše. Situacija u zemlji kao i moja interesovanja promeniše pravac i ja sada jasno znam da ne želim da provedem život ispred kompjutera u kancelariji, radeći 24 sata dnevno. Bar ne sad dok sam mlada. Upustih se u „fitnes vode“, jer tu pronađoh svoj mir i zadovoljstvo ali ni to nije bilo dovoljno sa nekih drugih aspekata.

Jednog prelepog septembarskog dana, dok sam bila na druženju sa prijateljicom u Topčiderskom parku, reče ona meni: „Znaš li koji posao bi ti ležao? Posao stjuardese!“ Ja se slatko nasmejah jer njoj nikada nisam spominjala tu davnu želju koja stoji u podsvesti a koju ja vrlo vešto prikrivam. Rekoh joj: „Ne znam, razmisliću“.

Nakon nekog vremena osetih neopisivo jaku želju za promenom. Sve je počelo da me guši – i besparica i dosada i okruženje. Moram nešto da uradim sa svojim životom. Mislim da je bilo oko deset sati uveče kad joj poslah poruku da ozbiljno razmišljam o njenoj ideji da postanem stjuardesa a ona mi reče da ćemo tako i bi. Upoznala me je sva svojim bratom koji se već bavi tim poslom (kakva slučajnost!), ja sastavila CV, on mi pomogao da ga prepravim, dao vrlo korisne savete i ja odoh na konkurs 26. novembra u hotel Metropol. Na desktopu računara mi je stajala njena poruka, kao mantra: „Ti prolaziš, potpisujem!“

Osećaj kada sam ušla u prostoriju gde su bile regruterke mi je rekao – to je to, dobijaš ovaj posao. Tako i bi. Nakon tri meseca ja sam bila u Dohi, uzbuđena zbog promene i spremna da vidim svet i upoznam ljude različitih nacionalnosti.

Prva dva meseca sam imala vrlo intenzivnu obuku a onda počela i da letim. Sećam se prvog leta, tog osećaja uzbuđenja, fenomenalne posade i sreće kada sam se vratila sa tog leta. I svaki naredni let mi je donosio iste osećaje, znam da nisam pogrešila i želim da me to drži još dugo dugo.

Sada, kad sam započela svoj drugi mesec letenja, iza sebe imam uspomene na Sao Paolo, Amsterdam, Zanzibar (najželjeniju destinaciju, sa razlogom, verujte mi), Puket, Peking. Čekaju me Stokholm, Najrobi, Barselona, DŽakarta i ko zna koje sve prelepe i daleke destinacije.

„Posao stjuardese nije posao, to je stil života“, rekoše nam instruktori na obuci, divni ljudi sa višegodišnjim iskustvom letenja. I zaista jeste tako. Biti stjuardesa je mnogo više od usluživanja putnika. Obučeni za gašenje vatre, evakuaciju, pružanje prve pomoći, kao i za usluživanje baš po meri i ukusu naših korisnika, ne skidamo osmeh sa lica. To je ona lepa strana koja i održava ljude u poslu tolike godine. Rekoše nam i: „Postaćete zavisni od letenja“. Nismo verovali. Sada ne možemo da dočekamo sledeći let. „Život vam se više ne svodi na godine, nego na rostere (rasporede letenja)“. Ni u to nismo verovali. Da vam ne pričam kakvo uzbuđenje nastaje 23. u mesecu kada se objavi roster.

Da mi je neko pre nekoliko meseci rekao da ću otići na Kineski zid, videti to svetsko čudo, ja mu ne bih verovala. Da mi je neko rekao da ću uživati u lepotama Zanzibara, ja bih rekla: „Meni bi i Paralija bila dosta“. A sve se promeni, eto tako. Ne zato što život menja, nego zato što mi menjamo život svojim odlukama.

Nije lako otići od kuće, ali samostalnost, u svakom smislu, nema cenu. Posle tri meseca samostalnog života shvatam koliko sam hrabra. Prvi put sam ušla u avion kada sam dolazila za Dohu. Ista ona prijateljica koja mi je predložila da konkurišem za ovaj posao, kada je čula da nikada nisam letela, ostala je začuđena izjavivši: „Hris, koji si ti car! Prijavila si se za posao stjuardese, ni ne znaš plašiš li se letenja“. Tačno, nisam znala, ali sam imala snažnu želju da pokušam, jer znam da uvek imam gde da se vratim i ako ne uspem.

Podrška porodice mi je najveći vetar u leđa, ali mislim da je moja odlučnost ključna. Zato svima kažem – kad god imate priliku, iskoristite je. Ne postoje greške u životu. Čako i ako krenete jednim pravcem pa se usput predomislite, nije strašno. Menjati se i sazrevati je odlika pravilnog življenja. Ja znam da ovaj posao neću moći da radim večito, imam ja još mnogo planova i želja. Doći će vreme da osnujem porodicu i ostvarim se u ulozi majke, a onda ću ići dalje putem svojih ciljeva.

Nisam vam rekla da ću biti TV lice? Vidimo se uskoro! 😉

Bezuslovno i kratko

Gledao sam je dok je spavala i iznova se pitao: „Zašto sam baš ja taj srećnik koga ona voli?“ Disala je polako. Spavala je na stomaku grleći jastuk topao od njenog obraza, pokrivena tankim čaršavom ispod kog su se ocrtavale linije njenog krhkog tela. Sobom se širio njen miris. Često sam mislio da je to neki opijum kojim me lomi i dobija tako lako. Nisam mu se nikad odupreo.

Voleo sam da je gledam kako hoda, da slušam kako priča, da osećam svaki njen dodir, nežan i topao, voleo sam njene strasne poljupce i one trenutke kada bi se obavila oko mene. U tim očima sam video čitav svemir, mešavinu svih najlepših boja sveta. Tada sam mislio da sam kralj svemira. Njen pogled me je uveravao u to.

Ipak, jutrima bih se pitao: „Zašto sam baš ja taj srećnik koga ona voli?“ Bila je za nekog boljeg, mlađeg, željnijeg života. Moj ceo život je bila ona, niko i ništa više. Nije to bila samo strast, bilo je to nešto više, nešto što ni sam sebi nisam mogao da objasnim. Opirao sam se tom osećanju ali me je zastrašivala pomisao da bih mogao ostati bez nje. Ako zavoli drugog, umreću. „Šta je to, Bože?“, pitao sam se dugo.

Gledao sam je kako spava. Disala je ujednačeno, kao da je u dubokom snu, kao da plovi oblacima. Nisam ni slutio njene moći. Rastaviše joj se usne i ona izusti: „Ja sam srećnica što volim čoveka poput tebe“. Opet mi je pročitala misli. Opet!

Bog mi tad šapnu: „Ljubav, čoveče. To je bezuslovna ljubav koju delite“.

Fitnes nije teretana (2.deo)

Subota, 26.mart 2016. godine. Prohladno jutro čini da se ježim od glave do pete mada sam naspavana i lepo ušuškana u garderobu. Vreme je da se krene put Novog Sada.

To je to. Mesto na kome će se ovog vikenda naučiti nešto novo, pokazati ono što se već zna, upoznati nova lica i (ne)svesno pomeriti neke mentalne i fizičke granice. Nas je dvanaestoro i još trener i njena pomoćnica. Svi smo pomalo zbunjeni ali i ushićeni zbog onoga što nas tek očekuje. Dočekani smo na najlepši i najsrdačniji mogući način, koliko sve to lose može da bude? I tačno, do kraja nije biĺo ničeg lošeg, ali jeste mnogo toga teškog. Na samom početku trening, onda u toku dana uvežbavanje tehnike ključnih elemenata, pripremanje prezentacije zadate pesme, i na kraju sama prezentacija. Ovaj fizički deo obuke bio je “prošaran” mnoštvom vrlo važnih informacija koje je potrebno da zapamtimo i primenimo. Ta “radna” subota je počela u pola devet a završila se oko osamnaest časova. Huh! Nije to ništa za ono šta sledi.

Fitnes nije teretana (prvi deo priče)

Iz Novog Sada sam se vratila za Beograd iste večeri (što je bilo taktički skroz pogrešno). Te noći se pomeralo vreme sa zimskog na letnje, pa sam ja, nesigurna u ove nove tehnologije i svoj mobilni telefon, navila alarm čitav sat ranije, mislim se – da ne zakasnim! Naravno, dok sam se ja pripremila za sutrašnji dan, legla i zaspala, dosta je vremena prošlo, pa mi je alarm zvonio nakon samo tri sata. Da ne govorim da onih sat vremena uskraćenih iz predostrožnosti nisam iskoristila, jer sam se razbudila.

U šest časova sam na autobuskoj stanici, umorna i neispavana ali uporno sebi ponavljam: “Samo još danas izdrži, pa ćeš narednih dana spavati. Mesecima si se pripremala i iščekivala ovo, sad skupi snagu i idi do kraja kako znaš i umeš!”

I tako je počela ta nedelja, 27.mart 2016. godine. Taj dan je bio najizazovniji dan u mom životu. Borba sa samom sobom i upalom mišića samo je otežavala situaciju. Bilo je potrebno mnogo snage, a moja je bila pri kraju. Na samom završetku dana na red je došla i finalna prezentacija. To je onaj trenutak kada više ne možeš ni da stojiš na nogama, a kamoli nešto više. Sve me boli, celo telo. Duša mi spava, ali sam ipak tu. “Hristina, sad ili nikad! Još samo pet minuta i sve će biti završeno. Ne smeš sad da odustaneš, ovo je previše važno. Ustani, ispravi se i pokaži šta znaš! Možeš ti to!”, uporna sam dok sebi ponavljam. I tih pet minuta prolazi, a ja žurno trčim u svlačionicu pre nego što će mi biti saopštena ocena, jer treba da stignem na autobus za Beograd. Ima li kraja jurnjavi, aman?!

Danas je, pak, 30. juli 2016. godine. Obeležavam drugu godišnjicu. Čega? Promene svog života – na bolje. Pre dve godine sam ušla nesigurno u fitnes salu i od polučasovnog treninga Body Pump dobila povišenu temperaturu i upalu koju ću pamtiti do kraja života. Pre samo dve godine ja sam bila neko kome je bilo teško da veže u nizu osam čučnjeva. Ehej, celih osam čučnjeva!

Danas, 30.jula 2016. godine, ponosna sam na sebe više nego ikad. Ostvarila sam još jedan cilj, pronašla novi put kojim treba da idem, dokazala sebi (jer mi je to važnije nego da dokažem drugima) koliko zapravo mogu. Danas imam posao iz snova, posao na koji se ne ide u sakou i uskoj suknji, sa isfeniranom frizurom, lakovanom torbom i visokim potpeticama, već u helankama, majici i patikama, vezane kose, sa širokim osmehom na licu. Lepoti tog posla doprinose i ljudi spremni da nešto urade sa sobom i svojim životom, kao što sam i ja pre dve godine. Njihovi motivi su različiti – neko želi da smrša, neko da ojača, neko da izdefiniše svoje telo, neko da ubije slobodno vreme, a neko da se pokaže pred drugima kao osoba koja je odgovorna prema sebi i svom telu jer je to sad modern – i ja ih sve poštujem. Nas sve ipak spaja ta neka magija koju sa sobom nosi grupni fitnes.

Danas, dve godine posle majčinog pitanja: “Hoće li i ova članarina propasti kao i mnoge pre nje?”, ja sam licencirani Body Pump instruktor. Uz pomoć drugih instruktora, njihovo zalaganje i moju volju, rad i trud, stigla sam do svog cilja. Sada tek počinjem da učim i usavršavam se, ali mi nije nimalo teško.

Velika lekcija koju sam naučila jeste da je sve što zamislimo moguće i ostvarivo, da mišljenja drugih ljudi nisu važna već samo ono što osećamo i da granice kao takve postoje samo u našim umovima.

Ogromnu zahvalnost dugujem svima onima koji su doprineli ovom mom uspehu. Dosta toga sam naučila, proširila vidike, promenila način razmišljanja. Nekada sam sebe zamišljala pred punom salom vežbača, danas u takvoj realnosti živim.

Verujem da će ova priča imati još nastavaka. Do sledeće godišnjice!

Pričajmo

Dođi, sedi kraj mene! Želim te tu, pokraj sebe. Želim da me gledaju ta dva oka crna kao noć. Želim da me dodiruje nežni dlan te snažne ruke. Želim da osetim tu energiju kojom zračiš, svu požudu i strast.

Ko si ti? Zašto ćutiš? Želim sve da znam o tebi. Ne plašim se ni onih manje lepih stvari koje bi mi rekao o sebi, jer želim da te prihvatim – baš takvog kakav si. Želim da zavolim sve tvoje mane. Hoću da te vidim kako se ljutiš i nerviraš, da čujem kako vičeš, da saznam kako izgleda tvoja tamna strana. I, ponavljam, želim da je zavolim.

Pokušavam da shvatim šta želiš, koje su tvoje tajne, vizije, planovi… Hoću da budem deo tvog sveta, deo tebe.

Čudan si, znaš li to? Zaista si čudan. Neobičan. Jedinstven. Ne, nisi uopšte savršen. Ali ja te želim baš takvog.

Znaš, želim da te vidim ujutru pospanog i čupavog kako se poluotvorenih očiju vučeš do kupatila. I čini mi se da bi mi se tada još više svideo.

Volim da se sklupčam u tvom zagrljaju, da čujem tvoje disanje i otkucaje srca. Tako bih mogla doveka. Ti si moj zaštitnik, moj heroj.

Znam tvoju „uglancanu“ stranu. Uredna garderoba na atletskom telu, frizura pod konac, dim parfema koji ostaje stotinama metara za tobom. I to je sve u redu, ne žalim se. Ali ja želim sve, ne samo to.

Reci mi šta ti je na pameti! Hoću sve da znam – ko si, čemu stremiš i ima li mesta za mene u tvom životu. Pričaj mi! Pričajmo! To najviše želim – da pričamo.

Rastanak

(Mojoj dragoj T. V. za utehu)

Raj. Uživanje. Sve lepote ovog života stale su u proteklih mesec dana. I sada – kraj.

Zapravo, nije kraj. Više je nešto nalik prekidu. Pauza. Blaže zvuči. Samo je neizvesno koliko će ta pauza trajati. Mesec, tri, deset. Ili više od godinu dana. Uh! Treba samo imati strpljenja.

Koliko je strpljenja potrebno? Mnogo. Pitaš – Kako? Uz mnogo ljubavi i sećanja na sve lepe trenutke. Vratiće se to ponovo, veruj da će se vratiti.

Da li je teško? Neću te lagati – jeste, i to mnogo. Biće trenutaka kada će ti nedostajati, kada ćeš želeti da ga zagrliš snažno, poljubiš, samo držiš za ruku, a to neće biti moguće. To su trenuci u kojima ćeš biti na ivici suza. A onda počinje borba sa sobom. Znaš da je glupo plakati, ne možeš ništa da učiniš i plakanje ti neće pomoći. Pustićeš ipak koju suzu, pa sebi reći: „Brzo će proći sve ovo“, osmehnuti se i nastaviti da maštaš o vremenu koje ćete provoditi ponovo zajedno.

Vreme će prolaziti i ti ćeš se polako navikavati na okolnosti. Misli će ti biti bistrije, neke stvari ćeš početi da razumeš. Oboje će vas nositi svakodnevica, samo u različitim delovima sveta. Tebe će lediti kasni jesenji vetrovi a njega će grejati sunce. Čak ćete imati i raskorak u vremenu od cela dva sata. Ali ono što će ostati isto su sećanja.

Vreme je naš najveći prijatelj. Pomaže nam da jasnije sagledamo stvari, da bolje oslušnemo svoje srce i prepoznamo emocije. Kako vreme bude prolazilo videćeš da li je sve to bilo jedna ružičasta izmaglica ili stvarno otelotvorenje dugo snivanog sna. Ljubav je najbolji pokazatelj – ili će neprimetno nestati ili će iz dana u dan rasti i jačati. Tada ćeš znati!

Najbitnije je da budeš jaka. Sve što treba da se desi, desiće se. Ti samo slušaj svoje srce, ne pretpostavljaj i ne planiraj! Za sreću je uglavnom potrebno malo, a toliko uvek imamo.

Tvoja H. V.

Moje juče, danas i sutra

Pre nekoliko godina, tačnije u prvoj godini srednje škole, jedan od četiri pismena zadatka iz predmeta Srpski jezik i književnost bio je baš na ovu temu – Moje juče, danas i sutra. Žao mi je što nemam kod sebe taj rad. Sećam se da sam u njemu iznela sve svoje emocije u vezi sa prošlošću i planove koje želim da realizujem u budućnosti.

Kada je profesorka donela na čas pregledane radove i ukazala na najčešće greške koje su se pojavljivale u svim pisanim radovima, usledilo je čitanje ocena. Običaj je bio da učenici koji su napisali najbolje sastave pred ostatkom odeljenja isti i pročitaju. Ja sam dobila ocenu pet i profesorka me je prozvala da izađem ispred odeljenja i pročitam taj sastav.

Sećam se da sam u delu sastava koji se odnosio na „moje juče“ pisala o bezbrižnom detinjstvu i ostvarenim uspesima u osnovnoj školi. „Moje danas“ u to vreme odnosilo se na radost koja me je ispunjavala jer sam upisala željenu srednju školu, a „moje sutra“ bilo je ispunjeno planovima za budućnost. Kada sam pročitala deo u kojem sam navela da sebe vidim kao uspešnu i ostvarenu poslovnu ženu, dobru suprugu i majku troje dece, u odeljenju se čulo samo: „Opaaaaa!“ i smeh. Naravno da je to tada bilo smešno. Nismo imali svi ni šesnaest godina.

Sada, kada se opet vraćam na ovu temu, uviđam da se moji planovi nisu promenili. I dalje želim da budem uspešna poslovna žena, na visokoj rukovodećoj poziciji ili čak na čelu porodične firme, da imam snažnog supruga koji će mi biti podrška i za koga ću ja biti dobra žena, da imam troje pametne, poslušne i svestrane dece. Pitam se – šta je tu pogrešno?

Osobina koja me je uvek „krasila“ jeste nestrpljenje i življenje u budućnosti. Čini mi se da za mene ne postoji ovaj tren. On je dosadan, najzanimljivije tek dolazi. Zaboravila sam da su nekada ovi dani bili ti zanimljiviji. Zato mi nije jasno – dokle ću tako? Gde se nalazi ta granica posle koje će mi samo trenutak u kome živim biti najzanimljiviji, a ne onaj koji mi predstoji i o kome ništa ne znam?

Volim da čitam knjige iz oblasti popularne psihologije. Tu se najčešće i potencira to življenje i uživanje u sadašnjem trenutku. Razmišljanje o prošlosti (šta je i kako je moglo biti), kao i preterano planiranje budućnosti (predviđanje događaja) u čoveku mogu samo stvoriti nemir, brige i opterećenje. Zar je čovek proklet toliko da ne zna da živi?

Hajde sad razmislite, na šta najčešće mislite kada je zimi temperatura ispod nule a sneg veje? Ja mislim o divnom i toplom letu, brčkanju u bazenu, tankoj garderobi, laganoj hrani. A o čemu ste mislili ovih dana, kada je temperatura prelazila i četrdeseti podeljak na termometru? Pretpostavljam da su to bile neke kiše, blag povetarac, temperatura do trideset stepeni. Niste išli na bazen da se rashladite, vraćate se kasno umorni sa posla, ko će da ide na bazen.

Knjiga koju čitam već treći put, čini mi se sa još više ushićenja nego prethodna dva puta, jeste knjiga Dejla Karnegija „Kako zaboraviti brige i naći zadovoljstvo u životu“. Prvo poglavlje nosi naziv „Živite na jednodnevne rate“. Poenta ovog poglavlja jeste upravo to da ne možemo danas uraditi više nego što je u našoj moći i to sve odjednom. Naveden je primer čoveka koji je zbog zabrinjavanja  završio u bolničkom krevetu a imao je veliku sreću da ga leči mudar lekar. Taj lekar mu je objasnio život na jednostavan način. On je rekao da je ljudski organizam kao peščani sat. Od buđenja do počinka čovek može da odradi samo ograničen broj stvari, i to jednu po jednu. Već sutra se počinje sve iznova, jer je sutra novi dan, a novi dan predstavlja novi život. Isto tako, kroz usko stakleno grlo na peščanom satu ne mogu proći sva zrna odjednom. Ukoliko bi se to i pokušalo, peščani sat bi se oštetio. Isto se dešava i sa fizičkim i mentalnim zdravljem čoveka koji je nestrpljiv i želi sve odjednom da postigne.

Navedena knjiga prepuna je korisnih, poučnih i , pre svega, istinitih priča koje navode na razmišljanje i preispitivanje o ispravnosti življenja. To je knjiga koja se čita polako i često, kao podsetnik. Toplo je preporučujem.

I da zaključim. To što se svi ljudi ovoga sveta brinu o budućnosti koja ih čeka za deset godina, a ne znaju ni šta će se desiti u narednih deset sekundi, predstavlja čisto gubljenje vremena. Vreme teče, ističe, prolazi, curi… Nadenimo mu koji god glagol, ono je nepovratno. Prestanimo žaliti za onim što je bilo ili što je moglo biti i „gledati u maglovite daljine“, kako se i navodi u jednom citatu u ovoj knjizi, već počnimo živeti život koji postoji samo sada i samo ovde.

Ja se trudim svim silama, ne znam za vas.

Voli vas vaša H. V. 🙂

Ne brže od života

„O Bože, opet ću zakasniti“, mislio je pretrčavajući ulicu dok je gledao kako na stanicu pristiže autobus koji mu je bio potreban. Ako ga sad ne stigne, zakasniće na posao i dobiće otkaz. A tako nešto nije smeo sebi da dozvoli, imao je troje dece i suprugu, a o dugovima prema bankama zbog pozajmljenih kredita nije smeo ni da misli. „Brže, Savo, bržeee!“ Bum! Tup odjek udarca automobila u njegovo izmoreno telo. Osetio je kako leti nekoliko metara u vis a onda se opružio čitavom svojom dužinom po vrelom asfaltu. Proboli su ga oštri bolovi i on je izgubio svest.

„Brzo, pripremite operacionu salu!“, vikao je doktor trčeći od ambulantnih kola ka bolnici. Na kolicima su vozili čoveka bez svesti. Padao mu je pritisak, bojali su se da bi ga mogli izgubiti. „Dano, obavestite njegovu porodicu! Zove se Sava Rakić, ima suprugu i troje dece. Ovo su njegova dokumenta“, brzo je govorio jedan od medicinskih radnika ženi koja je radila na prijemnici. Sada su svi lekari trčali ka operacionoj sali, nije bilo vremena za gubljenje.

„Dobar dan, gospođo Rakić. Ja sam Danica Dević, zovem iz bolnice. Vašeg supruga je udario automobil. On je prevezen u operacionu salu, lekari se bore za njegov život. Uskoro će stići i policija“, mirno je govorila Dana, ali nije bilo nikakvog odgovora sa druge strane žice. „Gospođo! Da li ste tu?“ Tu-tu, tu-tu, tu-tu…

„Gde je moj suprug? Molim Vas, pomozite! Gde je Sava Rakić?“, uspaničeno je vikala žena, dok su za njom trčala uplakana deca. Tri mala anđela, dva dečaka i devojčica, držali su se za ruke dok su jecajući pokušavali da sustignu majku. „Smirite se, gospođo! Ja sam Danica, ja sam Vas zvala. Vaš suprug je u operacionoj sali. Morate ostati jaki i pribrani dok se ne završi operacija“. „Ne, ja moram sada da ga vidim!“, otimala se žena iz Daninih ruku. „Molim Vas, ostanite ovde sa decom. Sada je potrebno da budete jaki. I zbog Save ali i zbog njih. Imajte razumevanja. Doktori daju sve od sebe. Bićete obavešteni. Molim Vas, sedite!“, pokušavala je Dana da je zaustavi i smiri. Samo je pomislila koliko će joj biti teško ukoliko ostane sama sa to troje dece, ali nije želela da je sada dodatno uznemirava. Verovala je da će najbolji tim lekara uspeti da spase tog čoveka.

Sati su prolazili kao godine. Deca su zaspala u čekaonici dok ih je majka gladila po glavi. Ona je već utrnula od bola. Trudila se da zaustavi crne misli, morala je da veruje da će sve biti kao ranije. Znala je zašto se to desilo. Sava je malo spavao, radio je po čitav dan, mnogo je brinuo, malo je jeo. Odavno u njemu nije bilo istinske životne radosti. Bio je uvek zabrinut, iscrpljen i opterećen mislima o poslu, novcu, dugovima. „Kako je mogao da bude toliko samoživ? Zar mu je sve to bilo preče od dece i mene?“, preispitivala se znajući da je on to radio iz najbolje namere, a ne znajući da time povređuje svoje najbliže i sebe.

Iz operacione sale je izašao doktor: „Gospođo Rakić, dobar dan!“ „Doktore, molim Vas da mi kažete kako je Sava“, jedva je izustila mlaksala žena krckajući prste od nervoze. „Uspeli smo da mu spasemo život, ali nemam dobre vesti. Vaš suprug će ostati nepokretan. Od siline udarca oštećena mu je kičma. Žao mi je“, saosećajno je saopštio lekar. U ženinim očima su se samo rojile suze, a srce joj se stezalo u grudima. „Želim da ga vidim. Moram sada da ga vidim“, izustila je stisnutih zuba.

Dok je posmatrala svog supruga kroz staklo bolničke sobe bila je mirna. Ovo je Božji znak, mislila je, postoji razlog zašto je ovo moralo ovako da bude. Uvek je verovala, to ju je vraćalo iz najdubljih ambisa tuge. Tako mora i sada da veruje. Zahvalna je što je Sava i dalje živ.

Dugo je trebalo da se Sava probudi iz anestezije. Kada je otvorio oči, lekar i ona su bili tu kraj njega. Osmehnuo im se i izustio: „Dobar dan, lepo vas je videti“. „Gospodine Rakiću“, pokušao je lekar da mu saopšti u kakavom se stanju nalazi, „morali biste da znate šta Vam se desilo“. „Ne, doktore, već mi je sve jasno. Dobio sam opomenu odozgo“. „Nije to samo opomena, gospodine Rakiću“. „Da, u pravu ste. Ovo je bio jedini način da mi Svevišnji saopšti da ne mogu tako dalje. Ništa drugo ne bih razumeo. Sada razumem. I zahvalan sam mu“. Lekar i žena se pogledaše. Ona je prvi put čula da Sava ovako govori. U njegovom glasu se mogla čuti radost. Mislila je da ludi. „Savo“, pokušala je da mu objasni ali ju je prekinuo. „Draga, sve ja znam. Ne osećam udove, utrnuo sam od bolova. Nepokretan sam. Ali mislim da ću se od sada do kraja života kretati više nego ikada. Sada ću imati vremena da odem na sva ona mesta na koja sam želeo oduvek da odem, ali od žurbe na posao i sa posla nisam stizao. Znaš, sada je sve bolje. Biću više sa tobom i decom, moći ću da čitam, uživam u muzici, sedim u hladu onog oraha kraj puta, gledam u nebo, u daljinu, uživam u vinu i hrani, spavam mirno. Oduvek sam to želeo. Sada sam to dobio“, mirno i sa osmehom na licu izgovarao je Sava. Žena je nemo gledala u supruga i srce joj obuze milina. Očigledno je ovo bila cena koju je morao da plati, ali će bar sada biti srećan. „Znaš, ljudi su prokleti. Neprestano se brinu, jure, žure, takmiče se sa životom. Ali niko ne može brže od života. Uostalom, i zašto bi? Sve ono što nam je potrebno, tu je, kraj nas. Treba samo malo usporiti i sve to primetiti. Ja sam zaboravio da imam vas. Jedino su mi na pameti bili posao, šef, krediti. A ništa od toga nije bilo vredno mog zdravlja i mog vremena. Molim te, oprosti mi!“

U sobu su ušla i deca. „Dođite, poljubite svog tatu! Pa zar me se niste uželeli?“, šaljivo dobaci Sava. Sobom se prolomi smeh, onakav kakav se nije dugo čuo ni u njihovoj kući. Sava je bio u pravu, sada su svi zajedno i to je najbitnije. „Recite, gde ćemo ići kada me oslobode ove postelje? Mislim da znam. Odvešću vas na najlepše mesto na svetu. Tamo ćemo biti srećni, svi zajedno…“ 

Fitnes nije teretana

Sreda, 30. jul 2014. godine. Topao letnji dan koji miriše na nešto novo. Na pomolu je promena. Kroz glavu mi prolazi razgovor sa majkom nekoliko dana ranije. Ne sećam se tačno svake rečenice, ali sam upamtila one najbitnije. Sećam se da sam kukala (standardno) kako me boli kičma, „spada“ levo rame, krcka vrat… Naravno, nisam bila ni zadovoljna svojim izgledom. I ova kuknjava je bila kao dežavu. Mami je već „prekipelo“ da uvek sluša jedno te isto pa je izgovorila tu ključnu rečenicu, rečenicu zbog koje je i ovaj 30. jul mirisao na promenu: „Samo kukaš, od toga nema ništa. PREDUZMI NEŠTO DA TO REŠIŠ!“

Tog 30. jula sam donela odluku. Želim da prestane bol u kičmi, želim da raskrstim sa tim „spalim“ ramenom, želim da prestanu glavobolje, ne želim više da me muči želudac, niti da umišljam simpome postojećih i nepostojećih bolesti, a najmanje želim da se stidim svog izgleda – ŽELIM DA VEŽBAM!

Istog jutra, puna elana, otišla sam da se učlanim u teretanu. Devojka koja radi za pultom upoznala me je sa LesMills konceptom za koji nikada ranije nisam ni čula. Svi moji prethodni pokušaji treniranja trajali su najviše dva meseca. To su uvek bila ona prokleta tri termina nedeljno, dosadna i mučna. Odmah sam odlučila da se učlanim, a ona mi je predložila da već istog dana, u 18h ako se ne varam, dođem na polučasovni trening Body Pump. Javio se strah u meni, moram priznati, ali mi je ona takođe objasnila da mogu da prilagođavam trening svojim mogućnostima i da u svakom trenutku mogu slobodno da koristim opcije. Pomislih: „Opcije? Ko zna šta je to. Uostalom, saznaću na treningu.“ U redu, trening je zakazan.

Sledeća „stanica“ tog jutra bila je radnja sportske opreme u kojoj sam kupila torbu za trening. Članarina i torba – sad nema nazad!

Tog popodneva sam otišla na polučasovni Body Pump, a ostala još pola sata na treningu E-core. Već posle Body Pumpa mi je bilo jasno da ću imati jaku upalu, ali sam na nagovor instruktora ostala i tih drugih pola sata. Nakon drugog treninga, pomogao mi je da lepo istegnem sve mišiće i posavetovao me je da popijem Andol i magnezijum, što sam i učinila. Ipak sledećeg dana me je sačekalo neprijatno iznenađenje. Moja upala mišića imala je tolike razmere da nisam bila u stanju ni da sednem, ni da ustanem, čak ni da hodam. Uz to, povisila mi se i temperatura. A činilo mi se da mogu sve to da uradim, da duboki čučanj nije strašan, da težine nisu bile velike, da ja za sve vežbe imam snage i da mi opcije uopšte nisu ni potrebne. (Opcije su inače lakša varijanta vežbe.)

Usledila je pauza od 6 dana, ali sam sebi obećala da ovo neće biti još jedna propala članarina. Želela sam da nastavim. I jesam. Na svakom narednom treningu pronalazila sam novu motivaciju i nakon mesec dana se ohrabrila da stanem u prvi red. Taj korak je za mene bio pravo otkrovenje.

Stajanje u prvom redu znači da ćeš dati više od sebe, da instruktor ima bolji uvid u tvoje treniranje i da i u toku treninga može da ti skrene pažnju na eventualne nepravilnosti prilikom izvođenja vežbe. Ono što je meni najviše značilo jeste to što je za mene instruktor jedina osoba koju ja vidim i čujem kada stojim u prvom redu. Kad god sam stajala u poslednjim redovima imala sam utisak kao da nisam na treningu, kad god mi je teško – stanem, obraćam pažnju na vežbače ispred sebe a često ni ne čujem instruktora pa taj trening ni ne odradim kako treba.

Bila sam vrlo motivisana, što zbog svih tih instruktora koji me iz treninga u trening inspirišu, što zbog novog osećaja koji me je preplavljivao. Osećala sam se mnogo bolje, nije više bilo nikakvih bolova, raspoloženje mi je bilo bolje, bila sam sve srećnija i zadovoljnija. Došla sam u poziciju da ujutru, čim se probudim, u zavisnosti od toga kako se osećam, odlučim na koji ću trening tog dana, pa onda raspoređujem ostale obaveze. Sve je počelo da se prilagođava mojim treninzima. I to me je ispunjavalo.

Naravno, od te silne želje da postignem više i radim bolje, počela su da me bole kolena. Ni tada nisam odustajala. Obratila sam pažnju na izbor treninga, kako bih radila vežbe u kojima kolena najmanje trpe, dok ona nisu ojačala, a po prestanku bola, vratila se jačim i zahtevnijim treninzima.

Jednom prilikom me je drugarica pitala: „Kako si odlučila da počneš redovno da treniraš?“ a ja sam joj odgovorila: „Jednostavno sam odlučila. Nakon toga, nisam se više preispitivala. To je bilo to.“ I zaista jeste tako. Sve ono što previše analiziramo, propada u najavi.

Svakome naiđe period slabosti, pretreniranosti, umora. I najbitnije je ostati pribran i optimističan, svestan da će i to proći i da će se sve biti po starom. I da – uvek se osluškuju potrebe tela, jer vežbanje nije mučenje nego uživanje.

Postoje predrasude u vezi sa grupnim treninzima. Često se misli da instruktori ne obraćaju pažnju na vežbače, da je tako dosadnije ili da se ne mogu ostvariti željeni rezultati jer svako ima drugačije potrebe. Ja stajem na stranu grupnih treninga i kažem – vežbe se menjaju na svaka tri meseca, u grupi je zanimljivije jer se svi zabavljamo i delimo međusobno pozitivnu energiju što nas dodatno motiviše, a što se željenih rezultata tiče, tu su instruktori raspoloženi da daju odgovore na sva pitanja, da usmere i savetuju. Nema greške!

Danas je prva godišnjica. Ni sama ne mogu da verujem da sam istrajala čitavih godinu dana. Na meni i u meni su se dogodile velike promene, ali tek sada se to jasnije vidi jer se ništa ne događa preko noći. Svesna sam toga da uvek može još, bolje, više, jače i odlučno želim da sve te prividne granice pomerim. I kad god su mi rekli da vežbanje stvara zavisnos, ironično sam se smejala. Ali sada odgovorno tvrdim da to jeste tako. Kao potreba za hranom, snom, ljubavlju, druženjem, ostvarenjem, tako postoji snažna potreba za vežbanjem.

Svim ljudima na svetu želim da dožive ono što ja doživljavam iznova svaki put kad odem na trening. To je neopisiv osećaj, nešto kao ljubav. 🙂