U poslednje vreme mi se javljaju momci/muškarci sa molbom da snimim video na temu muško-ženskih odnosa, jer imaju, kako tvrde, problem da nadju “normalnu” devojku. Onda mi se samo pali lampica i shvatam da je ta reč “normalan” zastupljena i u svakodnevnoj komunikaciji žena, dok se jedna drugoj jadaju kako su same. Naravno, tu se pronadjoh i ja.
Dugo sam bila u zabludi i verovala u nešto što nam je kao nasledje usadjeno u podsvest – SVI MUŠKARCI SU ISTI. Ukoliko verujemo da muškarci varaju, lažu, obmanjuju, manipulišu, to znači da sve isto rade svi muškarci na ovom svetu. Nekad zastanemo i začudimo se kada čujemo: “Moj momak (suprug) je sjajan, brižan, romantičan, nežan, preduzimljiv i autoritativan”, pa samo zaključimo kako je ta imala sreće i da je njeno muško verovatno poslednji takav primerak na ovoj planeti. Vratimo se svoj toj kuknjavi i začaranom krugu jer – mi bismo da imamo nekog “normalnog”, ali “normalnih” više nema. Šmrc!
Da mi se nisu ovi momci javili, verovatno bih prihvatila takvo stanje – muškarce zanimaju samo gole zadnjice, plastične grudi, njihov prirodni nagon nije za emotivnim i seksualnim odnosom, već za iskorišćavanjem suprotnog pola uz pomoć seksualnog odnosa, nikad nisu zadovoljni samo tom jednom, nego se muškost uvećava sa povećanjem broja “iskorišćenih” žena. Ipak, ovo sada ozbiljno menja stvar. Zato se vratih na svoje iskustvo.
Nikada nisam imala tu sreću sa momcima, ali mi i nije bilo jasno zašto uvek negde zapne. Taman se ponadam – skontali smo se, ovo će ići – onda samo BUM! Počnem da preispitujem sebe: “Jesi li imala najbolje namere? Jesi! Jesi li se potrudila da pokažeš svoja osećanja? Jesi. Jesi li se istinski radovala vašim susretima? Jesi. Jesi li možda previše očekivala? Jesi.” Eto odgovora! Tvrdim da nam se najveći krahovi dešavaju zbog očekivanja koja imamo. Neko nam se dopao fizički, dopala nam se priča (odgovorno tvrdim da jednom prodata lažna priča ubija istinitost svih ostalih pravih), poverovali smo, prepustili se i sve zamislili i onda je sve u nekom trenutku stalo. Jedan gest koji mi nismo prevideli, jedan korak na koji nismo računali i dolazimo do toga – Šta ako on mene samo laže i obmanjuje? Nakon te pomisli ništa više nije isto, sumnja se u svaki naredni postupak.
Drugi uzrok naših tumačenja koja nas vode ka destrukciji odnosa sa osobom prema kojoj imamo osećanja jesu ženski časopisi puni saveta kako da se ponašamo u njegovom društvu, kada i kakve poruke da pošaljemo, šta ga pali a šta hladi i sl., kao i saveti “iskusnih” drugarica koje garantuju uspeh (kao i džoger sa top-šopa). Budem ja ta – ne verujem da znam bilo šta sama pa počnem da se konsultujem sa svim drugaricama i poznanicama, predvideći to da nismo svi isti i da ne gledamo isto na stvari – poslušam savete, primenim ih iako mi ono nešto iznutra govori: “Nemoj!”, a ja njemu: “Ćuti, šta ti znaš!” i napravim katastrofu! Od muškarca koji je očigledno pričao bar poluistinu ako ne i istinu, napravim emotivno nedostupnog i hladnog muškarca. Onda se, prema daljim instrukcijama, ja naljutim, jer KAKO MOŽE ON TAKO DA SE PONAŠA?! Naravno, besna sam, ljuta kao ris, glave skidam, vatru bljujem, na block liste šaljem i tako sve dublje tonem nadajući se, neosnovano, da će to nešto rešiti.
S druge strane, dok pokušavam da vratim poverenje u muški rod, saznajem za primere muškaraca koji varaju svoje devojke i žene, čak iako imaju decu, lajkuju neke tamo gologuze za koje su do malopre pričali kako su nemoralne (muški, ako niste znali, LAJK znači SVIĐA MI SE! a mi ne znamo je l’ vam se svidja deo ženskog tela koji nikad pre niste videli kako izgleda ili sama činjenica da vam je neka taj svoj deo tela dala na uvid), otvaraju profile na mrežama za upoznavanje itd. Pa kako sad, majku mu?! Ko tu laže i kako to ja da znam?!
Ista stvar je i sa ovim momcima – kad gledaju devojke, čini im se da tim devojkama nije moguće prići, da one ne daju nikakve signale zainteresovanosti, da ih odbijaju i pre nego što su usta otvorili. Doduše, budimo realni – nije moguće da se svidite svakoj devojci koja se svidja vama, koliko god vi dobri ili lepi bili. Niti su devojkama uvek potrebni momci kada su same (ne pitajte me kako to znam!), niti to što su izašle sa drugaricama ne znači da već nemaju momka ili nekog u koga su zaljubljene. Tačno je da ima onih koje će u vama gledati samo staležni status, ali ne gledaju sve to, kao što neće ni svaki muškarac lajkovati golu isfotošopiranu zadnjicu. Ima razlike, velike! Nekada je signal zainteresovanosti žena bio osmeh, a sada ako vam ne namigne, ni ne računate. A i ako vam namigne – onda je sigurno laka. Odlučite se!
Glavni jaz mislim da nastaje zbog trendova koji se prihvataju kao načelo življenja – ostani sam do četrdesete, brak je robija, deca ti onda postaju prioritet i tvoj život se tu završava. Muškarci su većinom prihvatili ponašanje jednog Petra Pana, koji neće nikad da odraste već samo tako leti unaokolo, bez ikakvih obaveza i odgovornosti, a žene – da vrate Petru Panu – mogu sve same, takodje se sele u Nedodjiju i jedino što imaju sa suprotnim polom je “samo sex”. Samo! Jedno veličanstveno i posebno iskustvo koje ne bi trebalo da se može sa svakim je postalo “samo”, kao pranje ruku.
I ovako možemo u nedogled – ko je više kriv! A krivi smo svi zajedno, jer ne razgovaramo, jer se branimo, jer svesno druge povredjujemo, jer ne znamo šta ćemo, jer srljamo. Možda treba malo da usporimo, da se vratimo na “fabrička podešavanja”, okrenemo novi list, ispraznimo um i napunimo srce. Strah je ono što nas koči, pa mislimo da smo moćni kad se branimo, kad napadamo, kada smo nedostižni i važni. Nije strašno biti odbijen, nije strašno biti nevoljen, niko nije naša loša karma, već samo lekcija koju smo morali da naučimo, a i niko nas ne može povrediti ukoliko mi to ne dozvolimo. Zavisi sve od tačke našeg gledišta.
Nastaviće se ova tema, znam…
Papagajevo pero 