„Tata, koju školu bi trebalo da upišem da bih bila stjuardesa?“
„Ne postoji škola za stjuardese. Još si mlada, bićeš stjuardesa kad porasteš“.
Postavljalo se pitanje koju srednju školu upisati. Kao Vukovac nisam imala nikakva ograničenja, što je bilo olakšavajuća okolnost. Dugo je opcija bila Filološka gimnazija (Engleski jezik), ali je, razmatranjem motiva, izbor sveden na Ekonomsku školu i Turističku školu. Putovanje je bilo glavni motiv, a opet je nekako Ekonomska škola „pobedila“ iz razloga što „menadžeri i ekonomisti dobro zarađuju pa mogu sebi da priušte putovanja“. Dobro, neka bude tako.
Četiri fenomenalne godine u Prvoj ekonomskoj školi, dosta učenja i požrtvovanja sa jasnim ciljem studiranja Menadžmenta na Fakultetu organizacionih nauka od samog početka. Dileme nije bilo – biću menadžer, imaću svoju firmu i moći ću sebi da priuštim sva putovanja koja budem želela. Nije mi bilo teško ni da šest meseci spremam Matematiku za prijemni ispit. Tih pola godine sam živela kao na traci – nastava u školi, učenje za kontrolne i pismene zadatke, usmena ispitivanja, pisanje maturskih radova, dnevnika prakse i svakodnevno vežbanje zadataka za prijemni ispit. Roditelji nisu bili u finansijskoj situaciji da plate privatne časove pa sam se dovijala kako sam znala i umela, tražila pomoć od drugarica koje su znale matematiku dovoljno dobro da od njih mogu da naučim. Sva ova žrtva se na kraju isplatila. Cilj nije bio samo upisati fakultet, već biti na gornjem delu liste, studirati na teret državnog budžeta. Motiv više da se dokaže kako se sve može.
Upisah ja i FON, ali se nakon nekog vremena moji pogledi promeniše. Situacija u zemlji kao i moja interesovanja promeniše pravac i ja sada jasno znam da ne želim da provedem život ispred kompjutera u kancelariji, radeći 24 sata dnevno. Bar ne sad dok sam mlada. Upustih se u „fitnes vode“, jer tu pronađoh svoj mir i zadovoljstvo ali ni to nije bilo dovoljno sa nekih drugih aspekata.
Jednog prelepog septembarskog dana, dok sam bila na druženju sa prijateljicom u Topčiderskom parku, reče ona meni: „Znaš li koji posao bi ti ležao? Posao stjuardese!“ Ja se slatko nasmejah jer njoj nikada nisam spominjala tu davnu želju koja stoji u podsvesti a koju ja vrlo vešto prikrivam. Rekoh joj: „Ne znam, razmisliću“.
Nakon nekog vremena osetih neopisivo jaku želju za promenom. Sve je počelo da me guši – i besparica i dosada i okruženje. Moram nešto da uradim sa svojim životom. Mislim da je bilo oko deset sati uveče kad joj poslah poruku da ozbiljno razmišljam o njenoj ideji da postanem stjuardesa a ona mi reče da ćemo tako i bi. Upoznala me je sva svojim bratom koji se već bavi tim poslom (kakva slučajnost!), ja sastavila CV, on mi pomogao da ga prepravim, dao vrlo korisne savete i ja odoh na konkurs 26. novembra u hotel Metropol. Na desktopu računara mi je stajala njena poruka, kao mantra: „Ti prolaziš, potpisujem!“
Osećaj kada sam ušla u prostoriju gde su bile regruterke mi je rekao – to je to, dobijaš ovaj posao. Tako i bi. Nakon tri meseca ja sam bila u Dohi, uzbuđena zbog promene i spremna da vidim svet i upoznam ljude različitih nacionalnosti.
Prva dva meseca sam imala vrlo intenzivnu obuku a onda počela i da letim. Sećam se prvog leta, tog osećaja uzbuđenja, fenomenalne posade i sreće kada sam se vratila sa tog leta. I svaki naredni let mi je donosio iste osećaje, znam da nisam pogrešila i želim da me to drži još dugo dugo.
Sada, kad sam započela svoj drugi mesec letenja, iza sebe imam uspomene na Sao Paolo, Amsterdam, Zanzibar (najželjeniju destinaciju, sa razlogom, verujte mi), Puket, Peking. Čekaju me Stokholm, Najrobi, Barselona, DŽakarta i ko zna koje sve prelepe i daleke destinacije.
„Posao stjuardese nije posao, to je stil života“, rekoše nam instruktori na obuci, divni ljudi sa višegodišnjim iskustvom letenja. I zaista jeste tako. Biti stjuardesa je mnogo više od usluživanja putnika. Obučeni za gašenje vatre, evakuaciju, pružanje prve pomoći, kao i za usluživanje baš po meri i ukusu naših korisnika, ne skidamo osmeh sa lica. To je ona lepa strana koja i održava ljude u poslu tolike godine. Rekoše nam i: „Postaćete zavisni od letenja“. Nismo verovali. Sada ne možemo da dočekamo sledeći let. „Život vam se više ne svodi na godine, nego na rostere (rasporede letenja)“. Ni u to nismo verovali. Da vam ne pričam kakvo uzbuđenje nastaje 23. u mesecu kada se objavi roster.
Da mi je neko pre nekoliko meseci rekao da ću otići na Kineski zid, videti to svetsko čudo, ja mu ne bih verovala. Da mi je neko rekao da ću uživati u lepotama Zanzibara, ja bih rekla: „Meni bi i Paralija bila dosta“. A sve se promeni, eto tako. Ne zato što život menja, nego zato što mi menjamo život svojim odlukama.
Nije lako otići od kuće, ali samostalnost, u svakom smislu, nema cenu. Posle tri meseca samostalnog života shvatam koliko sam hrabra. Prvi put sam ušla u avion kada sam dolazila za Dohu. Ista ona prijateljica koja mi je predložila da konkurišem za ovaj posao, kada je čula da nikada nisam letela, ostala je začuđena izjavivši: „Hris, koji si ti car! Prijavila si se za posao stjuardese, ni ne znaš plašiš li se letenja“. Tačno, nisam znala, ali sam imala snažnu želju da pokušam, jer znam da uvek imam gde da se vratim i ako ne uspem.
Podrška porodice mi je najveći vetar u leđa, ali mislim da je moja odlučnost ključna. Zato svima kažem – kad god imate priliku, iskoristite je. Ne postoje greške u životu. Čako i ako krenete jednim pravcem pa se usput predomislite, nije strašno. Menjati se i sazrevati je odlika pravilnog življenja. Ja znam da ovaj posao neću moći da radim večito, imam ja još mnogo planova i želja. Doći će vreme da osnujem porodicu i ostvarim se u ulozi majke, a onda ću ići dalje putem svojih ciljeva.
Nisam vam rekla da ću biti TV lice? Vidimo se uskoro! 😉
Papagajevo pero 