Gledao sam je dok je spavala i iznova se pitao: „Zašto sam baš ja taj srećnik koga ona voli?“ Disala je polako. Spavala je na stomaku grleći jastuk topao od njenog obraza, pokrivena tankim čaršavom ispod kog su se ocrtavale linije njenog krhkog tela. Sobom se širio njen miris. Često sam mislio da je to neki opijum kojim me lomi i dobija tako lako. Nisam mu se nikad odupreo.
Voleo sam da je gledam kako hoda, da slušam kako priča, da osećam svaki njen dodir, nežan i topao, voleo sam njene strasne poljupce i one trenutke kada bi se obavila oko mene. U tim očima sam video čitav svemir, mešavinu svih najlepših boja sveta. Tada sam mislio da sam kralj svemira. Njen pogled me je uveravao u to.
Ipak, jutrima bih se pitao: „Zašto sam baš ja taj srećnik koga ona voli?“ Bila je za nekog boljeg, mlađeg, željnijeg života. Moj ceo život je bila ona, niko i ništa više. Nije to bila samo strast, bilo je to nešto više, nešto što ni sam sebi nisam mogao da objasnim. Opirao sam se tom osećanju ali me je zastrašivala pomisao da bih mogao ostati bez nje. Ako zavoli drugog, umreću. „Šta je to, Bože?“, pitao sam se dugo.
Gledao sam je kako spava. Disala je ujednačeno, kao da je u dubokom snu, kao da plovi oblacima. Nisam ni slutio njene moći. Rastaviše joj se usne i ona izusti: „Ja sam srećnica što volim čoveka poput tebe“. Opet mi je pročitala misli. Opet!
Bog mi tad šapnu: „Ljubav, čoveče. To je bezuslovna ljubav koju delite“.
Papagajevo pero 