Subota, 26.mart 2016. godine. Prohladno jutro čini da se ježim od glave do pete mada sam naspavana i lepo ušuškana u garderobu. Vreme je da se krene put Novog Sada.
To je to. Mesto na kome će se ovog vikenda naučiti nešto novo, pokazati ono što se već zna, upoznati nova lica i (ne)svesno pomeriti neke mentalne i fizičke granice. Nas je dvanaestoro i još trener i njena pomoćnica. Svi smo pomalo zbunjeni ali i ushićeni zbog onoga što nas tek očekuje. Dočekani smo na najlepši i najsrdačniji mogući način, koliko sve to lose može da bude? I tačno, do kraja nije biĺo ničeg lošeg, ali jeste mnogo toga teškog. Na samom početku trening, onda u toku dana uvežbavanje tehnike ključnih elemenata, pripremanje prezentacije zadate pesme, i na kraju sama prezentacija. Ovaj fizički deo obuke bio je “prošaran” mnoštvom vrlo važnih informacija koje je potrebno da zapamtimo i primenimo. Ta “radna” subota je počela u pola devet a završila se oko osamnaest časova. Huh! Nije to ništa za ono šta sledi.
Fitnes nije teretana (prvi deo priče)
Iz Novog Sada sam se vratila za Beograd iste večeri (što je bilo taktički skroz pogrešno). Te noći se pomeralo vreme sa zimskog na letnje, pa sam ja, nesigurna u ove nove tehnologije i svoj mobilni telefon, navila alarm čitav sat ranije, mislim se – da ne zakasnim! Naravno, dok sam se ja pripremila za sutrašnji dan, legla i zaspala, dosta je vremena prošlo, pa mi je alarm zvonio nakon samo tri sata. Da ne govorim da onih sat vremena uskraćenih iz predostrožnosti nisam iskoristila, jer sam se razbudila.
U šest časova sam na autobuskoj stanici, umorna i neispavana ali uporno sebi ponavljam: “Samo još danas izdrži, pa ćeš narednih dana spavati. Mesecima si se pripremala i iščekivala ovo, sad skupi snagu i idi do kraja kako znaš i umeš!”
I tako je počela ta nedelja, 27.mart 2016. godine. Taj dan je bio najizazovniji dan u mom životu. Borba sa samom sobom i upalom mišića samo je otežavala situaciju. Bilo je potrebno mnogo snage, a moja je bila pri kraju. Na samom završetku dana na red je došla i finalna prezentacija. To je onaj trenutak kada više ne možeš ni da stojiš na nogama, a kamoli nešto više. Sve me boli, celo telo. Duša mi spava, ali sam ipak tu. “Hristina, sad ili nikad! Još samo pet minuta i sve će biti završeno. Ne smeš sad da odustaneš, ovo je previše važno. Ustani, ispravi se i pokaži šta znaš! Možeš ti to!”, uporna sam dok sebi ponavljam. I tih pet minuta prolazi, a ja žurno trčim u svlačionicu pre nego što će mi biti saopštena ocena, jer treba da stignem na autobus za Beograd. Ima li kraja jurnjavi, aman?!
Danas je, pak, 30. juli 2016. godine. Obeležavam drugu godišnjicu. Čega? Promene svog života – na bolje. Pre dve godine sam ušla nesigurno u fitnes salu i od polučasovnog treninga Body Pump dobila povišenu temperaturu i upalu koju ću pamtiti do kraja života. Pre samo dve godine ja sam bila neko kome je bilo teško da veže u nizu osam čučnjeva. Ehej, celih osam čučnjeva!
Danas, 30.jula 2016. godine, ponosna sam na sebe više nego ikad. Ostvarila sam još jedan cilj, pronašla novi put kojim treba da idem, dokazala sebi (jer mi je to važnije nego da dokažem drugima) koliko zapravo mogu. Danas imam posao iz snova, posao na koji se ne ide u sakou i uskoj suknji, sa isfeniranom frizurom, lakovanom torbom i visokim potpeticama, već u helankama, majici i patikama, vezane kose, sa širokim osmehom na licu. Lepoti tog posla doprinose i ljudi spremni da nešto urade sa sobom i svojim životom, kao što sam i ja pre dve godine. Njihovi motivi su različiti – neko želi da smrša, neko da ojača, neko da izdefiniše svoje telo, neko da ubije slobodno vreme, a neko da se pokaže pred drugima kao osoba koja je odgovorna prema sebi i svom telu jer je to sad modern – i ja ih sve poštujem. Nas sve ipak spaja ta neka magija koju sa sobom nosi grupni fitnes.
Danas, dve godine posle majčinog pitanja: “Hoće li i ova članarina propasti kao i mnoge pre nje?”, ja sam licencirani Body Pump instruktor. Uz pomoć drugih instruktora, njihovo zalaganje i moju volju, rad i trud, stigla sam do svog cilja. Sada tek počinjem da učim i usavršavam se, ali mi nije nimalo teško.
Velika lekcija koju sam naučila jeste da je sve što zamislimo moguće i ostvarivo, da mišljenja drugih ljudi nisu važna već samo ono što osećamo i da granice kao takve postoje samo u našim umovima.
Ogromnu zahvalnost dugujem svima onima koji su doprineli ovom mom uspehu. Dosta toga sam naučila, proširila vidike, promenila način razmišljanja. Nekada sam sebe zamišljala pred punom salom vežbača, danas u takvoj realnosti živim.
Verujem da će ova priča imati još nastavaka. Do sledeće godišnjice!
Papagajevo pero 