Pričajmo

Dođi, sedi kraj mene! Želim te tu, pokraj sebe. Želim da me gledaju ta dva oka crna kao noć. Želim da me dodiruje nežni dlan te snažne ruke. Želim da osetim tu energiju kojom zračiš, svu požudu i strast.

Ko si ti? Zašto ćutiš? Želim sve da znam o tebi. Ne plašim se ni onih manje lepih stvari koje bi mi rekao o sebi, jer želim da te prihvatim – baš takvog kakav si. Želim da zavolim sve tvoje mane. Hoću da te vidim kako se ljutiš i nerviraš, da čujem kako vičeš, da saznam kako izgleda tvoja tamna strana. I, ponavljam, želim da je zavolim.

Pokušavam da shvatim šta želiš, koje su tvoje tajne, vizije, planovi… Hoću da budem deo tvog sveta, deo tebe.

Čudan si, znaš li to? Zaista si čudan. Neobičan. Jedinstven. Ne, nisi uopšte savršen. Ali ja te želim baš takvog.

Znaš, želim da te vidim ujutru pospanog i čupavog kako se poluotvorenih očiju vučeš do kupatila. I čini mi se da bi mi se tada još više svideo.

Volim da se sklupčam u tvom zagrljaju, da čujem tvoje disanje i otkucaje srca. Tako bih mogla doveka. Ti si moj zaštitnik, moj heroj.

Znam tvoju „uglancanu“ stranu. Uredna garderoba na atletskom telu, frizura pod konac, dim parfema koji ostaje stotinama metara za tobom. I to je sve u redu, ne žalim se. Ali ja želim sve, ne samo to.

Reci mi šta ti je na pameti! Hoću sve da znam – ko si, čemu stremiš i ima li mesta za mene u tvom životu. Pričaj mi! Pričajmo! To najviše želim – da pričamo.