Moje juče, danas i sutra

Pre nekoliko godina, tačnije u prvoj godini srednje škole, jedan od četiri pismena zadatka iz predmeta Srpski jezik i književnost bio je baš na ovu temu – Moje juče, danas i sutra. Žao mi je što nemam kod sebe taj rad. Sećam se da sam u njemu iznela sve svoje emocije u vezi sa prošlošću i planove koje želim da realizujem u budućnosti.

Kada je profesorka donela na čas pregledane radove i ukazala na najčešće greške koje su se pojavljivale u svim pisanim radovima, usledilo je čitanje ocena. Običaj je bio da učenici koji su napisali najbolje sastave pred ostatkom odeljenja isti i pročitaju. Ja sam dobila ocenu pet i profesorka me je prozvala da izađem ispred odeljenja i pročitam taj sastav.

Sećam se da sam u delu sastava koji se odnosio na „moje juče“ pisala o bezbrižnom detinjstvu i ostvarenim uspesima u osnovnoj školi. „Moje danas“ u to vreme odnosilo se na radost koja me je ispunjavala jer sam upisala željenu srednju školu, a „moje sutra“ bilo je ispunjeno planovima za budućnost. Kada sam pročitala deo u kojem sam navela da sebe vidim kao uspešnu i ostvarenu poslovnu ženu, dobru suprugu i majku troje dece, u odeljenju se čulo samo: „Opaaaaa!“ i smeh. Naravno da je to tada bilo smešno. Nismo imali svi ni šesnaest godina.

Sada, kada se opet vraćam na ovu temu, uviđam da se moji planovi nisu promenili. I dalje želim da budem uspešna poslovna žena, na visokoj rukovodećoj poziciji ili čak na čelu porodične firme, da imam snažnog supruga koji će mi biti podrška i za koga ću ja biti dobra žena, da imam troje pametne, poslušne i svestrane dece. Pitam se – šta je tu pogrešno?

Osobina koja me je uvek „krasila“ jeste nestrpljenje i življenje u budućnosti. Čini mi se da za mene ne postoji ovaj tren. On je dosadan, najzanimljivije tek dolazi. Zaboravila sam da su nekada ovi dani bili ti zanimljiviji. Zato mi nije jasno – dokle ću tako? Gde se nalazi ta granica posle koje će mi samo trenutak u kome živim biti najzanimljiviji, a ne onaj koji mi predstoji i o kome ništa ne znam?

Volim da čitam knjige iz oblasti popularne psihologije. Tu se najčešće i potencira to življenje i uživanje u sadašnjem trenutku. Razmišljanje o prošlosti (šta je i kako je moglo biti), kao i preterano planiranje budućnosti (predviđanje događaja) u čoveku mogu samo stvoriti nemir, brige i opterećenje. Zar je čovek proklet toliko da ne zna da živi?

Hajde sad razmislite, na šta najčešće mislite kada je zimi temperatura ispod nule a sneg veje? Ja mislim o divnom i toplom letu, brčkanju u bazenu, tankoj garderobi, laganoj hrani. A o čemu ste mislili ovih dana, kada je temperatura prelazila i četrdeseti podeljak na termometru? Pretpostavljam da su to bile neke kiše, blag povetarac, temperatura do trideset stepeni. Niste išli na bazen da se rashladite, vraćate se kasno umorni sa posla, ko će da ide na bazen.

Knjiga koju čitam već treći put, čini mi se sa još više ushićenja nego prethodna dva puta, jeste knjiga Dejla Karnegija „Kako zaboraviti brige i naći zadovoljstvo u životu“. Prvo poglavlje nosi naziv „Živite na jednodnevne rate“. Poenta ovog poglavlja jeste upravo to da ne možemo danas uraditi više nego što je u našoj moći i to sve odjednom. Naveden je primer čoveka koji je zbog zabrinjavanja  završio u bolničkom krevetu a imao je veliku sreću da ga leči mudar lekar. Taj lekar mu je objasnio život na jednostavan način. On je rekao da je ljudski organizam kao peščani sat. Od buđenja do počinka čovek može da odradi samo ograničen broj stvari, i to jednu po jednu. Već sutra se počinje sve iznova, jer je sutra novi dan, a novi dan predstavlja novi život. Isto tako, kroz usko stakleno grlo na peščanom satu ne mogu proći sva zrna odjednom. Ukoliko bi se to i pokušalo, peščani sat bi se oštetio. Isto se dešava i sa fizičkim i mentalnim zdravljem čoveka koji je nestrpljiv i želi sve odjednom da postigne.

Navedena knjiga prepuna je korisnih, poučnih i , pre svega, istinitih priča koje navode na razmišljanje i preispitivanje o ispravnosti življenja. To je knjiga koja se čita polako i često, kao podsetnik. Toplo je preporučujem.

I da zaključim. To što se svi ljudi ovoga sveta brinu o budućnosti koja ih čeka za deset godina, a ne znaju ni šta će se desiti u narednih deset sekundi, predstavlja čisto gubljenje vremena. Vreme teče, ističe, prolazi, curi… Nadenimo mu koji god glagol, ono je nepovratno. Prestanimo žaliti za onim što je bilo ili što je moglo biti i „gledati u maglovite daljine“, kako se i navodi u jednom citatu u ovoj knjizi, već počnimo živeti život koji postoji samo sada i samo ovde.

Ja se trudim svim silama, ne znam za vas.

Voli vas vaša H. V. 🙂