Moje juče, danas i sutra

Pre nekoliko godina, tačnije u prvoj godini srednje škole, jedan od četiri pismena zadatka iz predmeta Srpski jezik i književnost bio je baš na ovu temu – Moje juče, danas i sutra. Žao mi je što nemam kod sebe taj rad. Sećam se da sam u njemu iznela sve svoje emocije u vezi sa prošlošću i planove koje želim da realizujem u budućnosti.

Kada je profesorka donela na čas pregledane radove i ukazala na najčešće greške koje su se pojavljivale u svim pisanim radovima, usledilo je čitanje ocena. Običaj je bio da učenici koji su napisali najbolje sastave pred ostatkom odeljenja isti i pročitaju. Ja sam dobila ocenu pet i profesorka me je prozvala da izađem ispred odeljenja i pročitam taj sastav.

Sećam se da sam u delu sastava koji se odnosio na „moje juče“ pisala o bezbrižnom detinjstvu i ostvarenim uspesima u osnovnoj školi. „Moje danas“ u to vreme odnosilo se na radost koja me je ispunjavala jer sam upisala željenu srednju školu, a „moje sutra“ bilo je ispunjeno planovima za budućnost. Kada sam pročitala deo u kojem sam navela da sebe vidim kao uspešnu i ostvarenu poslovnu ženu, dobru suprugu i majku troje dece, u odeljenju se čulo samo: „Opaaaaa!“ i smeh. Naravno da je to tada bilo smešno. Nismo imali svi ni šesnaest godina.

Sada, kada se opet vraćam na ovu temu, uviđam da se moji planovi nisu promenili. I dalje želim da budem uspešna poslovna žena, na visokoj rukovodećoj poziciji ili čak na čelu porodične firme, da imam snažnog supruga koji će mi biti podrška i za koga ću ja biti dobra žena, da imam troje pametne, poslušne i svestrane dece. Pitam se – šta je tu pogrešno?

Osobina koja me je uvek „krasila“ jeste nestrpljenje i življenje u budućnosti. Čini mi se da za mene ne postoji ovaj tren. On je dosadan, najzanimljivije tek dolazi. Zaboravila sam da su nekada ovi dani bili ti zanimljiviji. Zato mi nije jasno – dokle ću tako? Gde se nalazi ta granica posle koje će mi samo trenutak u kome živim biti najzanimljiviji, a ne onaj koji mi predstoji i o kome ništa ne znam?

Volim da čitam knjige iz oblasti popularne psihologije. Tu se najčešće i potencira to življenje i uživanje u sadašnjem trenutku. Razmišljanje o prošlosti (šta je i kako je moglo biti), kao i preterano planiranje budućnosti (predviđanje događaja) u čoveku mogu samo stvoriti nemir, brige i opterećenje. Zar je čovek proklet toliko da ne zna da živi?

Hajde sad razmislite, na šta najčešće mislite kada je zimi temperatura ispod nule a sneg veje? Ja mislim o divnom i toplom letu, brčkanju u bazenu, tankoj garderobi, laganoj hrani. A o čemu ste mislili ovih dana, kada je temperatura prelazila i četrdeseti podeljak na termometru? Pretpostavljam da su to bile neke kiše, blag povetarac, temperatura do trideset stepeni. Niste išli na bazen da se rashladite, vraćate se kasno umorni sa posla, ko će da ide na bazen.

Knjiga koju čitam već treći put, čini mi se sa još više ushićenja nego prethodna dva puta, jeste knjiga Dejla Karnegija „Kako zaboraviti brige i naći zadovoljstvo u životu“. Prvo poglavlje nosi naziv „Živite na jednodnevne rate“. Poenta ovog poglavlja jeste upravo to da ne možemo danas uraditi više nego što je u našoj moći i to sve odjednom. Naveden je primer čoveka koji je zbog zabrinjavanja  završio u bolničkom krevetu a imao je veliku sreću da ga leči mudar lekar. Taj lekar mu je objasnio život na jednostavan način. On je rekao da je ljudski organizam kao peščani sat. Od buđenja do počinka čovek može da odradi samo ograničen broj stvari, i to jednu po jednu. Već sutra se počinje sve iznova, jer je sutra novi dan, a novi dan predstavlja novi život. Isto tako, kroz usko stakleno grlo na peščanom satu ne mogu proći sva zrna odjednom. Ukoliko bi se to i pokušalo, peščani sat bi se oštetio. Isto se dešava i sa fizičkim i mentalnim zdravljem čoveka koji je nestrpljiv i želi sve odjednom da postigne.

Navedena knjiga prepuna je korisnih, poučnih i , pre svega, istinitih priča koje navode na razmišljanje i preispitivanje o ispravnosti življenja. To je knjiga koja se čita polako i često, kao podsetnik. Toplo je preporučujem.

I da zaključim. To što se svi ljudi ovoga sveta brinu o budućnosti koja ih čeka za deset godina, a ne znaju ni šta će se desiti u narednih deset sekundi, predstavlja čisto gubljenje vremena. Vreme teče, ističe, prolazi, curi… Nadenimo mu koji god glagol, ono je nepovratno. Prestanimo žaliti za onim što je bilo ili što je moglo biti i „gledati u maglovite daljine“, kako se i navodi u jednom citatu u ovoj knjizi, već počnimo živeti život koji postoji samo sada i samo ovde.

Ja se trudim svim silama, ne znam za vas.Fokusirajte-se-na-sadašnjost-575x365

Voli vas vaša H. V. 🙂

3 мишљења на „Moje juče, danas i sutra

  1. Ова размишљања су само доказ да си и тад била зрелија од већине својих вршњака, да си добро знала шта желиш. Доћи ће време у коме ће ти, као што желиш, тренутак у коме живиш бити најзанимљивији, али ћеш, наравно, и тада имати неке нове циљеве, што је сигурно мерило нашег напретка и способности.
    То време није далеко. Једва чекам да постане твоја садашњост, па да тада опет напишеш пост на ову исту тему!:-)

    • Хвала Вам, професорка! Увек сте имали разумевање за моја размишљања, поступке и планове. Та зрелост ми није увек од користи, али ће сигурно бити када дође то време које обе једва чекамо. 🙂 :*

  2. Сигурно јесте од користи, иако знам зашто мислиш другачије. То тако иде.
    Ко у тим годинама уме да размишља, касније ће моћи и да се опусти и да убира плодове свог рада, одрицања, размишљања.
    Што се тиче мог разумевања, пре бих рекла да сам увек умела да разликујем оно што вреди од онога што не вреди. Кад знаш шта вреди и кад браниш оно што уистину вреди, увек си у мањини. Но, временом се навикнеш на то и – идеш даље, одмичеш, макар миц по миц (и свуда сусрећеш понеког ко је дотле стигао и с ким ћеш моћи да поразговараш људски, и ко се искрено обрадује себи сличнима и цени их), за разлику од оних других који остану на својим барикадама веома дуго и тек много доцније схвате да су тапкали у месту и да су окружени само човеколиким бићима у којима нема ничега другог сем урођених инстиката за самоодржањем и, ако си зле среће, за самодоказивањем.
    Време јесте неповратно, али се током времена накупи много успомена, а успомене су, како то лепо рече Дучић, беле паре за црне дане. 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s