„O Bože, opet ću zakasniti“, mislio je pretrčavajući ulicu dok je gledao kako na stanicu pristiže autobus koji mu je bio potreban. Ako ga sad ne stigne, zakasniće na posao i dobiće otkaz. A tako nešto nije smeo sebi da dozvoli, imao je troje dece i suprugu, a o dugovima prema bankama zbog pozajmljenih kredita nije smeo ni da misli. „Brže, Savo, bržeee!“ Bum! Tup odjek udarca automobila u njegovo izmoreno telo. Osetio je kako leti nekoliko metara u vis a onda se opružio čitavom svojom dužinom po vrelom asfaltu. Proboli su ga oštri bolovi i on je izgubio svest.
„Brzo, pripremite operacionu salu!“, vikao je doktor trčeći od ambulantnih kola ka bolnici. Na kolicima su vozili čoveka bez svesti. Padao mu je pritisak, bojali su se da bi ga mogli izgubiti. „Dano, obavestite njegovu porodicu! Zove se Sava Rakić, ima suprugu i troje dece. Ovo su njegova dokumenta“, brzo je govorio jedan od medicinskih radnika ženi koja je radila na prijemnici. Sada su svi lekari trčali ka operacionoj sali, nije bilo vremena za gubljenje.
„Dobar dan, gospođo Rakić. Ja sam Danica Dević, zovem iz bolnice. Vašeg supruga je udario automobil. On je prevezen u operacionu salu, lekari se bore za njegov život. Uskoro će stići i policija“, mirno je govorila Dana, ali nije bilo nikakvog odgovora sa druge strane žice. „Gospođo! Da li ste tu?“ Tu-tu, tu-tu, tu-tu…
„Gde je moj suprug? Molim Vas, pomozite! Gde je Sava Rakić?“, uspaničeno je vikala žena, dok su za njom trčala uplakana deca. Tri mala anđela, dva dečaka i devojčica, držali su se za ruke dok su jecajući pokušavali da sustignu majku. „Smirite se, gospođo! Ja sam Danica, ja sam Vas zvala. Vaš suprug je u operacionoj sali. Morate ostati jaki i pribrani dok se ne završi operacija“. „Ne, ja moram sada da ga vidim!“, otimala se žena iz Daninih ruku. „Molim Vas, ostanite ovde sa decom. Sada je potrebno da budete jaki. I zbog Save ali i zbog njih. Imajte razumevanja. Doktori daju sve od sebe. Bićete obavešteni. Molim Vas, sedite!“, pokušavala je Dana da je zaustavi i smiri. Samo je pomislila koliko će joj biti teško ukoliko ostane sama sa to troje dece, ali nije želela da je sada dodatno uznemirava. Verovala je da će najbolji tim lekara uspeti da spase tog čoveka.
Sati su prolazili kao godine. Deca su zaspala u čekaonici dok ih je majka gladila po glavi. Ona je već utrnula od bola. Trudila se da zaustavi crne misli, morala je da veruje da će sve biti kao ranije. Znala je zašto se to desilo. Sava je malo spavao, radio je po čitav dan, mnogo je brinuo, malo je jeo. Odavno u njemu nije bilo istinske životne radosti. Bio je uvek zabrinut, iscrpljen i opterećen mislima o poslu, novcu, dugovima. „Kako je mogao da bude toliko samoživ? Zar mu je sve to bilo preče od dece i mene?“, preispitivala se znajući da je on to radio iz najbolje namere, a ne znajući da time povređuje svoje najbliže i sebe.
Iz operacione sale je izašao doktor: „Gospođo Rakić, dobar dan!“ „Doktore, molim Vas da mi kažete kako je Sava“, jedva je izustila mlaksala žena krckajući prste od nervoze. „Uspeli smo da mu spasemo život, ali nemam dobre vesti. Vaš suprug će ostati nepokretan. Od siline udarca oštećena mu je kičma. Žao mi je“, saosećajno je saopštio lekar. U ženinim očima su se samo rojile suze, a srce joj se stezalo u grudima. „Želim da ga vidim. Moram sada da ga vidim“, izustila je stisnutih zuba.
Dok je posmatrala svog supruga kroz staklo bolničke sobe bila je mirna. Ovo je Božji znak, mislila je, postoji razlog zašto je ovo moralo ovako da bude. Uvek je verovala, to ju je vraćalo iz najdubljih ambisa tuge. Tako mora i sada da veruje. Zahvalna je što je Sava i dalje živ.
Dugo je trebalo da se Sava probudi iz anestezije. Kada je otvorio oči, lekar i ona su bili tu kraj njega. Osmehnuo im se i izustio: „Dobar dan, lepo vas je videti“. „Gospodine Rakiću“, pokušao je lekar da mu saopšti u kakavom se stanju nalazi, „morali biste da znate šta Vam se desilo“. „Ne, doktore, već mi je sve jasno. Dobio sam opomenu odozgo“. „Nije to samo opomena, gospodine Rakiću“. „Da, u pravu ste. Ovo je bio jedini način da mi Svevišnji saopšti da ne mogu tako dalje. Ništa drugo ne bih razumeo. Sada razumem. I zahvalan sam mu“. Lekar i žena se pogledaše. Ona je prvi put čula da Sava ovako govori. U njegovom glasu se mogla čuti radost. Mislila je da ludi. „Savo“, pokušala je da mu objasni ali ju je prekinuo. „Draga, sve ja znam. Ne osećam udove, utrnuo sam od bolova. Nepokretan sam. Ali mislim da ću se od sada do kraja života kretati više nego ikada. Sada ću imati vremena da odem na sva ona mesta na koja sam želeo oduvek da odem, ali od žurbe na posao i sa posla nisam stizao. Znaš, sada je sve bolje. Biću više sa tobom i decom, moći ću da čitam, uživam u muzici, sedim u hladu onog oraha kraj puta, gledam u nebo, u daljinu, uživam u vinu i hrani, spavam mirno. Oduvek sam to želeo. Sada sam to dobio“, mirno i sa osmehom na licu izgovarao je Sava. Žena je nemo gledala u supruga i srce joj obuze milina. Očigledno je ovo bila cena koju je morao da plati, ali će bar sada biti srećan. „Znaš, ljudi su prokleti. Neprestano se brinu, jure, žure, takmiče se sa životom. Ali niko ne može brže od života. Uostalom, i zašto bi? Sve ono što nam je potrebno, tu je, kraj nas. Treba samo malo usporiti i sve to primetiti. Ja sam zaboravio da imam vas. Jedino su mi na pameti bili posao, šef, krediti. A ništa od toga nije bilo vredno mog zdravlja i mog vremena. Molim te, oprosti mi!“
U sobu su ušla i deca. „Dođite, poljubite svog tatu! Pa zar me se niste uželeli?“, šaljivo dobaci Sava. Sobom se prolomi smeh, onakav kakav se nije dugo čuo ni u njihovoj kući. Sava je bio u pravu, sada su svi zajedno i to je najbitnije. „Recite, gde ćemo ići kada me oslobode ove postelje? Mislim da znam. Odvešću vas na najlepše mesto na svetu. Tamo ćemo biti srećni, svi zajedno…“ 
Papagajevo pero 