Fitnes nije teretana

Sreda, 30. jul 2014. godine. Topao letnji dan koji miriše na nešto novo. Na pomolu je promena. Kroz glavu mi prolazi razgovor sa majkom nekoliko dana ranije. Ne sećam se tačno svake rečenice, ali sam upamtila one najbitnije. Sećam se da sam kukala (standardno) kako me boli kičma, „spada“ levo rame, krcka vrat… Naravno, nisam bila ni zadovoljna svojim izgledom. I ova kuknjava je bila kao dežavu. Mami je već „prekipelo“ da uvek sluša jedno te isto pa je izgovorila tu ključnu rečenicu, rečenicu zbog koje je i ovaj 30. jul mirisao na promenu: „Samo kukaš, od toga nema ništa. PREDUZMI NEŠTO DA TO REŠIŠ!“

Tog 30. jula sam donela odluku. Želim da prestane bol u kičmi, želim da raskrstim sa tim „spalim“ ramenom, želim da prestanu glavobolje, ne želim više da me muči želudac, niti da umišljam simpome postojećih i nepostojećih bolesti, a najmanje želim da se stidim svog izgleda – ŽELIM DA VEŽBAM!

Istog jutra, puna elana, otišla sam da se učlanim u teretanu. Devojka koja radi za pultom upoznala me je sa LesMills konceptom za koji nikada ranije nisam ni čula. Svi moji prethodni pokušaji treniranja trajali su najviše dva meseca. To su uvek bila ona prokleta tri termina nedeljno, dosadna i mučna. Odmah sam odlučila da se učlanim, a ona mi je predložila da već istog dana, u 18h ako se ne varam, dođem na polučasovni trening Body Pump. Javio se strah u meni, moram priznati, ali mi je ona takođe objasnila da mogu da prilagođavam trening svojim mogućnostima i da u svakom trenutku mogu slobodno da koristim opcije. Pomislih: „Opcije? Ko zna šta je to. Uostalom, saznaću na treningu.“ U redu, trening je zakazan.

Sledeća „stanica“ tog jutra bila je radnja sportske opreme u kojoj sam kupila torbu za trening. Članarina i torba – sad nema nazad!

Tog popodneva sam otišla na polučasovni Body Pump, a ostala još pola sata na treningu E-core. Već posle Body Pumpa mi je bilo jasno da ću imati jaku upalu, ali sam na nagovor instruktora ostala i tih drugih pola sata. Nakon drugog treninga, pomogao mi je da lepo istegnem sve mišiće i posavetovao me je da popijem Andol i magnezijum, što sam i učinila. Ipak sledećeg dana me je sačekalo neprijatno iznenađenje. Moja upala mišića imala je tolike razmere da nisam bila u stanju ni da sednem, ni da ustanem, čak ni da hodam. Uz to, povisila mi se i temperatura. A činilo mi se da mogu sve to da uradim, da duboki čučanj nije strašan, da težine nisu bile velike, da ja za sve vežbe imam snage i da mi opcije uopšte nisu ni potrebne. (Opcije su inače lakša varijanta vežbe.)

Usledila je pauza od 6 dana, ali sam sebi obećala da ovo neće biti još jedna propala članarina. Želela sam da nastavim. I jesam. Na svakom narednom treningu pronalazila sam novu motivaciju i nakon mesec dana se ohrabrila da stanem u prvi red. Taj korak je za mene bio pravo otkrovenje.

Stajanje u prvom redu znači da ćeš dati više od sebe, da instruktor ima bolji uvid u tvoje treniranje i da i u toku treninga može da ti skrene pažnju na eventualne nepravilnosti prilikom izvođenja vežbe. Ono što je meni najviše značilo jeste to što je za mene instruktor jedina osoba koju ja vidim i čujem kada stojim u prvom redu. Kad god sam stajala u poslednjim redovima imala sam utisak kao da nisam na treningu, kad god mi je teško – stanem, obraćam pažnju na vežbače ispred sebe a često ni ne čujem instruktora pa taj trening ni ne odradim kako treba.

Bila sam vrlo motivisana, što zbog svih tih instruktora koji me iz treninga u trening inspirišu, što zbog novog osećaja koji me je preplavljivao. Osećala sam se mnogo bolje, nije više bilo nikakvih bolova, raspoloženje mi je bilo bolje, bila sam sve srećnija i zadovoljnija. Došla sam u poziciju da ujutru, čim se probudim, u zavisnosti od toga kako se osećam, odlučim na koji ću trening tog dana, pa onda raspoređujem ostale obaveze. Sve je počelo da se prilagođava mojim treninzima. I to me je ispunjavalo.

Naravno, od te silne želje da postignem više i radim bolje, počela su da me bole kolena. Ni tada nisam odustajala. Obratila sam pažnju na izbor treninga, kako bih radila vežbe u kojima kolena najmanje trpe, dok ona nisu ojačala, a po prestanku bola, vratila se jačim i zahtevnijim treninzima.

Jednom prilikom me je drugarica pitala: „Kako si odlučila da počneš redovno da treniraš?“ a ja sam joj odgovorila: „Jednostavno sam odlučila. Nakon toga, nisam se više preispitivala. To je bilo to.“ I zaista jeste tako. Sve ono što previše analiziramo, propada u najavi.

Svakome naiđe period slabosti, pretreniranosti, umora. I najbitnije je ostati pribran i optimističan, svestan da će i to proći i da će se sve biti po starom. I da – uvek se osluškuju potrebe tela, jer vežbanje nije mučenje nego uživanje.

Postoje predrasude u vezi sa grupnim treninzima. Često se misli da instruktori ne obraćaju pažnju na vežbače, da je tako dosadnije ili da se ne mogu ostvariti željeni rezultati jer svako ima drugačije potrebe. Ja stajem na stranu grupnih treninga i kažem – vežbe se menjaju na svaka tri meseca, u grupi je zanimljivije jer se svi zabavljamo i delimo međusobno pozitivnu energiju što nas dodatno motiviše, a što se željenih rezultata tiče, tu su instruktori raspoloženi da daju odgovore na sva pitanja, da usmere i savetuju. Nema greške!

Danas je prva godišnjica. Ni sama ne mogu da verujem da sam istrajala čitavih godinu dana. Na meni i u meni su se dogodile velike promene, ali tek sada se to jasnije vidi jer se ništa ne događa preko noći. Svesna sam toga da uvek može još, bolje, više, jače i odlučno želim da sve te prividne granice pomerim. I kad god su mi rekli da vežbanje stvara zavisnos, ironično sam se smejala. Ali sada odgovorno tvrdim da to jeste tako. Kao potreba za hranom, snom, ljubavlju, druženjem, ostvarenjem, tako postoji snažna potreba za vežbanjem.

Svim ljudima na svetu želim da dožive ono što ja doživljavam iznova svaki put kad odem na trening. To je neopisiv osećaj, nešto kao ljubav. 🙂