Lokacija: Republika Srbija
Datum: 1. maj 2015. godine
Vreme: Sunčano, toplo
Praznujemo. Ne spavamo, čekamo zoru da potpalimo roštilj pa na njemu prevrtimo sočne komade mesa. Oni maštovitiji dodaju malo i povrće, čisto da se razbije monotonija suvoće mesa. A i kažu da je zdravo. Neka bude!
Čuje se glasna muzika, iz šuma i parkova se izdižu gusti oblaci dima. Očigledno je da mnogo ljudi slavi ovaj praznik. Uostalom, mi smo Srbi, svaki praznik, pa makar bio on i Praznik rada u zemlji nerada, moramo da ispoštujemo – onako domaćinski. Hrana i piće u količinama koje bi ljudi iz „normalnih“ zemalja kupovali u slučajevima ratnog stanja, Srbima ne predstavlja problem, štaviše je užitak. Nema veze što se ista stvar desila i pre oko dve sedmice, proslavljali smo Vaskrs. I tad smo jeli i pili kao da nam je poslednje. Ali zna se ona narodna: „Valja se, praznik je!“
Nisam baš upućena koliko praznika imaju mnogo razvijenije zemlje od naše, drage nam Srbijice, ali sumnjam da se slave na toliko pompezan način kao što se slave ovi naši.
Ustadoh jutros i setih se da je prvi maj. Za mene to predstavlja samo još jedan početak – novog meseca, ali za komšiluk koji od ranog jutra „slavi“, izgleda, mnogo više. Čak i u kući primećujem spremne odreske mesa da se samo „bace“ na roštilj pa da se pridružimo čitavoj toj povorci ludila i bunila. Da, znam, sada mislite: „Šta hoće ova?“ I odgovaram – neću ništa, samo malo osvešćivanja!
Svakodnevno se zatvaraju ulice u gradovima širom Srbije, mada, kao Beograđanka, mogu da posvedočim da se ta slika najčešće viđa baš tu – u epicentru svih srpskih dešavanja. Hajde sad da razmotrimo uzroke! Nezaposlenost. Smanjenje plata. Smanjenje penzija. Povećanje školarina. Ukidanje ispitnih rokova. Prodaja državnih preduzeća. I ponovo – nezaposlenost!!!
Podsećam vas, Prvi maj je Praznik rada. Praznik je namenjen onima koji tokom godine RADE, STVARAJU, DOPRINOSE, UVEĆAVAJU! Nije li malo kontradiktorno da Praznik rada slave ljudi koji su nezaposleni i koji jedva sastavljaju kraj sa krajem? A većina je takva, nemojmo se lagati! Da svi radno sposobni stanovnici zemlje Srbije imaju redovna i dovoljna primanja, nikakav problem ne bi bio oko slavlja Praznika rada. Ovako on gubi svaki smisao. već sutra će se isti ti koji su danas slavili pojaviti na ulicama sa parolama. A zašto? Pa zar danas nismo svi srećni, složni, veseli i siti?
Sve ovo podseća me na video igricu. Mi sad nismo ovde, već u nekoj zemlji blagostanja. Sve nam je lepo. Sve nam je potaman. Ne razmišljamo hoće li sutra doći onaj čika da iseče struju, ni da li će dete u školu ići u pocepanim patikama. Zašto bismo? Pa slavimo Praznik rada!
Karikatura STOPA NEZAPOSLENOSTI: Tošo Borković (preuzeto sa interneta)
I dalje ostajem pri svom stavu, nema smisla da slavim nešto što nije za slavlje. Uz dužno poštovanje svima koji uvažavaju ovaj dan, idem da skuvam sebi supicu, napravim salaticu i uživam u još jednom običnom danu. Danas uživajte u svemu onome u čemu ne možete svakoga dana pa se čitamo sutra, da mi prenesete svoje utiske! Prijatno vam bilo! 😉
Papagajevo pero 