Naiđu mi tako dani na koje nimalo nisam ponosna. Čuh da ih nazivaju „žuta minuta“, ali meni pre liče na „žutu večnost“. Kakva minuta?!
Dobro, nek se zovu „žuta minuta“, čisto da ne dovodim do zabune. Što se mene tiče, ne moraju ni da postoje takvi dani. U suštini, on su plod naših postupaka i razmišljanja, njihovo postojanje nije nužno.
Verovatno je glavno pitanje: „Kakvi su to dani i kako ih izbeći?“ Za svoje „dane“ imam rešenje, a vi svoj izlaz morate sami pronaći. Ipak, nadam se da će vas moj primer navesti na idealno rešenje svojstveno vašim prilikama.
„Ti dani“ dolaze neprimetno, nenajavljeno, iznenadno. Oni su jedno veoma neprijatno iznenađenje, kao da pred vašim vratima stoji vaš najveći neprijatelj sa kezom od uha do uha, a iz očiju mu sevaju varnice sa porukom: „Biće ovo naša duga i iscrpna borba“. A vi, kako ste gostoprimljivi, pustite neprijatelja u svoju kuću iako znate šta vas čeka, ali sa nadom da ćete ga vrlo brzo iz iste „izbaciti“. Iluzija.
Taj neprijatelj je samouveren. Sigurno ulazi u vašu kuću i ostavlja po jednu svoju stvar u svaku prostoriju, tek da vam stavi do znanja da neće odmah otići. Zapravo, sam nikada neće otići. Biće tu sve dok ne skupite hrabrost da ga odatle isterate.
„Tih dana“ vas prati čudan osećaj-nemir, uplašenost i ranjivost, sve u jednom. Zajedno ih vodi vaša lenjost, a nemoć da išta odmah promenite samo pripomaže tome. Hrana, uvek „prva pomoć“, pruža utehu duši, ali započinje rat sa „kritičnim regijama“. Sunce je prejako, vazduh suviše suv, oči peku i suze, a grudi pritiska nevolja. Čak se i ogledalo okrenulo protiv vas. Naravno da su vam oči sjajne i nasmejane, ten čist, telo izvajano. Naravno, naravno!
Onda se probudi – INAT. Vreme je za ofanzivu. Stajem ponovo pred to lažljivo ogledalo i osmehujem se samoinicijativno. Tako sam odučila. Hranu zatvaram u ostavu. Tolike količine mi više neće biti potrebne. Odsad ću se hraniti zadovoljstvom. Telo – spremno za promenu. Biće napajano vodom, negovano i čuvano, svakodnevno trenirano i, vremenom, promenjeno. Znate kad kažu: „Savršeno telo se postiže uz mnogo vežbanja“? Ja vam na to uzvraćam onom Radovićevom: „Mnogo-to je svakoga dana po malo“. U mom slučaju, svakodnevno polučasovno trčanje i nekoliko vežbica. I đuskanje, vrlo bitna stvar za mene. Neka svira nešto brzo, energično!
Nekako, uvođenjem ovih naizgled beznačajnih promena, onaj pridošli neprijatelj brzo „pakuje stvari“ i, ruku pod ruku sa čudnim osećajem, napušta nas ostavljajući prostora da ugostimo prijatelje i ljubav. To znate kada nevolja umre i prestane da pritiska grudi pune života. To, baš to jeste ona hrabrost koju vam spomenuh.
Veoma me zanima koliko ste vi hrabri. Bilo bi mi drago ukoliko biste sa mnom podelili svoje trenutke hrabrosti. Ako ne želite, ne morate. Dovoljno mi je ako sam kroz ove redove podstakla nekoga na razmišljanje i akciju. Kada oko sebe budem videla ispunjene i radosne ljude, znaću da je moja misija ostvarena.
Voli vas vaša H. V. (borac za svoju sreću i savršeno telo 😉 )
Papagajevo pero 