Posle kiše dođe sunce

Stajala je kraj prozora i pratila kapljicu koja se polako slivala niz staklo. Kiša je padala kao iz kabla, a nebo se činilo toliko nisko da je osećala kao da će joj pasti na glavu. Verovatno je to i bilo razlog njene glavobolje. Ipak, ona je i dalje nepomično stajala pokraj prozora.

Bilo je onih dana kada se iskreno radovala i nesebično svoju pažnju i ljubav poklanjala drugima, ali češće su dolazili ovi dani, teški kao olovo koje nemilosrdno pritiska njene grudi i stvara mučninu. U glavi joj se uskomešaju misli kao uzburkano more i tad oseća da joj ponestaje dah. Počinje borba misli i osećanja. Ona nemoćno stoji iščekujući svoj krah.

Kada se posmatrana kapljica ulila u baricu na dnu prozora, podigla je pogled. Na ulici je bilo neočekivano mnogo ljudi. Sivilo je bilo prožeto veselim bojama kišobrana i dečijih čizmica, pa je takav prizor u njoj budio neku nelagodu. Na prvi pogled, svi ti ljudi su srećni. Ali, da li je to stvarno tako? Imaju li i oni dane slične ovom njenom današnjem?

Posmatrala je prolaznike. Prosedi punački čovek, sa rukama u džepovima i novinama pod desnim pazuhom, užurbano je hodao ne gledajući kuda ide. Ugazio je u baru, na kratko zastao, pogledao u svoje pantalone, opsovao, i, jednako užurbano, nastavio dalje. Mimoišao se sa pogrbljenom staricom koja se posle svakih pet koraka zaustavljala da predahne, jer joj je teret u cegeru bio težak, a kišobran joj je krivio snažan nalet vetra. Iza nje je išla žena koja je takođe vukla težak ceger sa pijace, a dodatnu nervozu joj je stvarala kapuljača kabanice koja joj je padala preko očiju i dete koje se trudilo da šljapne u svaku baricu na putu.

Sa druge strane ulice, dvoje vidno zaljubljenih držalo se za ruke i povremeno razmenjivalo nežnosti dok ih je kiša kvasila. „Da li su uopšte primetili da im je potreban kišobran?“, pomislila je brišući prozor zamagljen od uzdaha.

Još neko vreme je stajala tako zamišljena. Polako se okrenula ka fotelji i nesigurno pošla ka njoj. Osećala je malaksalost čitavog tela i činilo joj se da će joj glava pasti sa ramena, a duša se rasparčati. Dohvatila je naslon fotelje i tromo sela zabacivši glavu. U ušima se čulo pištanje i jedva je uspevala da razazna svoje misli. Prisećala se svoje mladosti, ali su joj se mešali periodi i događaji. To je stvaralo još veću zbrku i unosilo još nepodnošljiviji nemir. Maglio joj se vid od suza koje nisu mogle da poteku niz obraz. Poželela je da sve to izbaci iz sebe, da vrisne.

Zazvonio je telefon. Zvonjava ju je iritirala, pa je brzo ustala i podigla slušalicu. “Halo”, rekla je jedva čujno. Sa druge strane žice odjekivao je anđeoski glas: “Hajde, pokreni se! Šta čekaš? Ustani sa te stolice i pogledaj kroz prozor!” Zbunjeno se okrete ka prozoru, ali izusti: “A šta ću videti?” Glas je bučnije nastavljao: “Videćeš sve lepote ovoga sveta, života koji neprestano teče brzinom bistre seoske rečice”. Osećala je i dalje nemoć, ali nije želela da se ovaj razgovor prekine pa izusti: “Moj život nije takav”. “Naravno da tvoj život nije takav. Više podseća na staru i oklembešenu žalosnu vrbu. Znam ja da ti nisi stara po godinama, ali život koji ti vodiš liči na život usamljene stare bake koja je sama sebi teška, pa strpljivo sedi i čeka smrt da dođe po nju. To ne vodi nikud. Pobogu, pokreni se!”

Stajala je nemo razmišljajući o onome što je upravo čula od nepoznate osobe čudne boje glasa. Glas je nastavio: “Možeš li ti da shvatiš jednu prostu stvar? Vreme nepovratno prolazi pored tebe. Zašto i ti ne ides u hodu sa njim? Plašiš se?” “Tako je, plašim se”, odgovorila je stidljivo i jednako tiho kao do sada. “Čega? Života?”, nasrtljivo je nastavljao glas, “Ma daj, to su obične gluposti i izmišljotine!” Nekoliko trenutaka vladala je tišina. Glas je sada bio mirniji i utešniji: “Ne smeš da se plašiš života, to je nešto najdivnije i najuzvišenije. Jednostavno ga voli! Voli ga najviše, svim svojim srcem! I pogledaj! Sva ona deca u parku pokraj koje svakodnevno prolaziš, nepresušni su izvor sreće. Tako su bezbrižni i veseli, istinski srećni, ne znaju za muku i problem. Njigov život je igra. Postani i ti dete, igraj se, voli, raduj se svemu što te okružuje! Prošetaj ponovo tuda, udahni duboko i oseti miris mlade lipe! Izuj se, oseti konačno tlo pod nogama! Tu je tvoj lek”.

Tajac. Tu-tu, tu-tu, tu-tu… Čuvši taj zvuk, shvatila je da treba da počne da se menja, da je ona ceo svet i da mora poći od sebe kako bi sve okolo bilo bolje. Pogledala je kroz prozor, spustila slušalicu i sa osmejkom zavrtela glavom rešena da odmah počne sa promenama. Nema vremena za čekanje!

posle kiše dođe sunce

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s