Mračnom i pustom ulicom odjekivao je samo zvuk koračanja starog čoveka, koji se polako kretao potpomažući se štakom. Bio je već u osmoj deceniji života i svako kretanje mu je pričinjavalo bol.
Pogledao je na sat, bilo je tačno 2 sata i 44 minuta posle ponoći. Setio se vremena kada je bio mlad i kako je obično u ovo doba noći sedeo u nekoj kafani sa odabranim društvom.
Polako i nesigurno, peo se uz stepenice do svoga stana na drugom spratu. Voleo je da šeta noću, ali nažalost, kada bi se vraćao kući, nikoga ne bi zatekao od komšija iz zgrade da mu pomognu da se popne do stana.
Ušavši u stan, postavio je za čaj i seo u svoju udobnu fotelju. Misli su počele da mu lutaju i setio se doba kada je završavao srednju školu i kada se bližio trenutak rastanka od svog društva sa kojim je proveo toliko lepih trenutaka. Sećao se čak i nekih sitnica koje su mnogi verovatno zaboravili, ali njemu su se činile važne i ostale su urezane u njegovom sećanju. Rastanci su uvek bili tužni, ali mnogi su ostali u kontaktu i posle škole. Neki su studirali zajedno, neki su živeli u istim naseljima, dok su neki stekli prijatelja za ceo život iako su živeli na drugim krajevima grada.
Dok su mu navirala sva ta sećanja, u glavi je počela da mu odzvanja pesma „Adio“ koja je uvek označavala neke tužne rastanke, a starom čoveku je uvek otvarala srce i budila u njemu najnežnija osećanja.
Smrt mu je bila blizu i bio je spreman da umre. Znao je da će taj čas nekada doći i spremao se za to. Nije se plašio uopšte. Štaviše, želeo je da se to desi, da napokon bude sa svim voljenim osobama koje dugo nije video i koje su ga preduhitrile u odlasku na „onaj svet“.
Voda je već vrila, a čajnik je počeo da pišti dok je iz njega izlazila para. Starac ga nije čuo. Pošla mu je suza iz oka. To je bila njegova poslednja suza. Ostao je pogled u prazno i osmeh na licu starca.
Papagajevo pero 