Kako postah stjuardesa

„Tata, koju školu bi trebalo da upišem da bih bila stjuardesa?“

„Ne postoji škola za stjuardese. Još si mlada, bićeš stjuardesa kad porasteš“.

Postavljalo se pitanje koju srednju školu upisati. Kao Vukovac nisam imala nikakva ograničenja, što je bilo olakšavajuća okolnost. Dugo je opcija bila Filološka gimnazija (Engleski jezik), ali je, razmatranjem motiva, izbor sveden na Ekonomsku školu i Turističku školu. Putovanje je bilo glavni motiv, a opet je nekako Ekonomska škola „pobedila“ iz razloga što „menadžeri i ekonomisti dobro zarađuju pa mogu sebi da priušte putovanja“. Dobro, neka bude tako.

Četiri fenomenalne godine u Prvoj ekonomskoj školi, dosta učenja i požrtvovanja sa jasnim ciljem studiranja Menadžmenta na Fakultetu organizacionih nauka od samog početka. Dileme nije bilo – biću menadžer, imaću svoju firmu i moći ću sebi da priuštim sva putovanja koja budem želela. Nije mi bilo teško ni da šest meseci spremam Matematiku za prijemni ispit. Tih pola godine sam živela kao na traci – nastava u školi, učenje za kontrolne i pismene zadatke, usmena ispitivanja, pisanje maturskih radova, dnevnika prakse i svakodnevno vežbanje zadataka za prijemni ispit. Roditelji nisu bili u finansijskoj situaciji da plate privatne časove pa sam se dovijala kako sam znala i umela, tražila pomoć od drugarica koje su znale matematiku dovoljno dobro da od njih mogu da naučim. Sva ova žrtva se na kraju isplatila. Cilj nije bio samo upisati fakultet, već biti na gornjem delu liste, studirati na teret državnog budžeta. Motiv više da se dokaže kako se sve može.

Upisah ja i FON, ali se nakon nekog vremena moji pogledi promeniše. Situacija u zemlji kao i moja interesovanja promeniše pravac i ja sada jasno znam da ne želim da provedem život ispred kompjutera u kancelariji, radeći 24 sata dnevno. Bar ne sad dok sam mlada. Upustih se u „fitnes vode“, jer tu pronađoh svoj mir i zadovoljstvo ali ni to nije bilo dovoljno sa nekih drugih aspekata.

Jednog prelepog septembarskog dana, dok sam bila na druženju sa prijateljicom u Topčiderskom parku, reče ona meni: „Znaš li koji posao bi ti ležao? Posao stjuardese!“ Ja se slatko nasmejah jer njoj nikada nisam spominjala tu davnu želju koja stoji u podsvesti a koju ja vrlo vešto prikrivam. Rekoh joj: „Ne znam, razmisliću“.

Nakon nekog vremena osetih neopisivo jaku želju za promenom. Sve je počelo da me guši – i besparica i dosada i okruženje. Moram nešto da uradim sa svojim životom. Mislim da je bilo oko deset sati uveče kad joj poslah poruku da ozbiljno razmišljam o njenoj ideji da postanem stjuardesa a ona mi reče da ćemo tako i bi. Upoznala me je sva svojim bratom koji se već bavi tim poslom (kakva slučajnost!), ja sastavila CV, on mi pomogao da ga prepravim, dao vrlo korisne savete i ja odoh na konkurs 26. novembra u hotel Metropol. Na desktopu računara mi je stajala njena poruka, kao mantra: „Ti prolaziš, potpisujem!“

Osećaj kada sam ušla u prostoriju gde su bile regruterke mi je rekao – to je to, dobijaš ovaj posao. Tako i bi. Nakon tri meseca ja sam bila u Dohi, uzbuđena zbog promene i spremna da vidim svet i upoznam ljude različitih nacionalnosti.

Prva dva meseca sam imala vrlo intenzivnu obuku a onda počela i da letim. Sećam se prvog leta, tog osećaja uzbuđenja, fenomenalne posade i sreće kada sam se vratila sa tog leta. I svaki naredni let mi je donosio iste osećaje, znam da nisam pogrešila i želim da me to drži još dugo dugo.

Sada, kad sam započela svoj drugi mesec letenja, iza sebe imam uspomene na Sao Paolo, Amsterdam, Zanzibar (najželjeniju destinaciju, sa razlogom, verujte mi), Puket, Peking. Čekaju me Stokholm, Najrobi, Barselona, DŽakarta i ko zna koje sve prelepe i daleke destinacije.

„Posao stjuardese nije posao, to je stil života“, rekoše nam instruktori na obuci, divni ljudi sa višegodišnjim iskustvom letenja. I zaista jeste tako. Biti stjuardesa je mnogo više od usluživanja putnika. Obučeni za gašenje vatre, evakuaciju, pružanje prve pomoći, kao i za usluživanje baš po meri i ukusu naših korisnika, ne skidamo osmeh sa lica. To je ona lepa strana koja i održava ljude u poslu tolike godine. Rekoše nam i: „Postaćete zavisni od letenja“. Nismo verovali. Sada ne možemo da dočekamo sledeći let. „Život vam se više ne svodi na godine, nego na rostere (rasporede letenja)“. Ni u to nismo verovali. Da vam ne pričam kakvo uzbuđenje nastaje 23. u mesecu kada se objavi roster.

Da mi je neko pre nekoliko meseci rekao da ću otići na Kineski zid, videti to svetsko čudo, ja mu ne bih verovala. Da mi je neko rekao da ću uživati u lepotama Zanzibara, ja bih rekla: „Meni bi i Paralija bila dosta“. A sve se promeni, eto tako. Ne zato što život menja, nego zato što mi menjamo život svojim odlukama.

Nije lako otići od kuće, ali samostalnost, u svakom smislu, nema cenu. Posle tri meseca samostalnog života shvatam koliko sam hrabra. Prvi put sam ušla u avion kada sam dolazila za Dohu. Ista ona prijateljica koja mi je predložila da konkurišem za ovaj posao, kada je čula da nikada nisam letela, ostala je začuđena izjavivši: „Hris, koji si ti car! Prijavila si se za posao stjuardese, ni ne znaš plašiš li se letenja“. Tačno, nisam znala, ali sam imala snažnu želju da pokušam, jer znam da uvek imam gde da se vratim i ako ne uspem.

Podrška porodice mi je najveći vetar u leđa, ali mislim da je moja odlučnost ključna. Zato svima kažem – kad god imate priliku, iskoristite je. Ne postoje greške u životu. Čako i ako krenete jednim pravcem pa se usput predomislite, nije strašno. Menjati se i sazrevati je odlika pravilnog življenja. Ja znam da ovaj posao neću moći da radim večito, imam ja još mnogo planova i želja. Doći će vreme da osnujem porodicu i ostvarim se u ulozi majke, a onda ću ići dalje putem svojih ciljeva.

Nisam vam rekla da ću biti TV lice? Vidimo se uskoro! 😉

17799405_10213009035370335_1633931317655847695_n

Bezuslovno i kratko

images

Gledao sam je dok je spavala i iznova se pitao: „Zašto sam baš ja taj srećnik koga ona voli?“ Disala je polako. Spavala je na stomaku grleći jastuk topao od njenog obraza, pokrivena tankim čaršavom ispod kog su se ocrtavale linije njenog krhkog tela. Sobom se širio njen miris. Često sam mislio da je to neki opijum kojim me lomi i dobija tako lako. Nisam mu se nikad odupreo.

Voleo sam da je gledam kako hoda, da slušam kako priča, da osećam svaki njen dodir, nežan i topao, voleo sam njene strasne poljupce i one trenutke kada bi se obavila oko mene. U tim očima sam video čitav svemir, mešavinu svih najlepših boja sveta. Tada sam mislio da sam kralj svemira. Njen pogled me je uveravao u to.

Ipak, jutrima bih se pitao: „Zašto sam baš ja taj srećnik koga ona voli?“ Bila je za nekog boljeg, mlađeg, željnijeg života. Moj ceo život je bila ona, niko i ništa više. Nije to bila samo strast, bilo je to nešto više, nešto što ni sam sebi nisam mogao da objasnim. Opirao sam se tom osećanju ali me je zastrašivala pomisao da bih mogao ostati bez nje. Ako zavoli drugog, umreću. „Šta je to, Bože?“, pitao sam se dugo.

Gledao sam je kako spava. Disala je ujednačeno, kao da je u dubokom snu, kao da plovi oblacima. Nisam ni slutio njene moći. Rastaviše joj se usne i ona izusti: „Ja sam srećnica što volim čoveka poput tebe“. Opet mi je pročitala misli. Opet!

Bog mi tad šapnu: „Ljubav, čoveče. To je bezuslovna ljubav koju delite“.

Fitnes nije teretana (2.deo)

Subota, 26.mart 2016. godine. Prohladno jutro čini da se ježim od glave do pete mada sam naspavana i lepo ušuškana u garderobu. Vreme je da se krene put Novog Sada.

To je to. Mesto na kome će se ovog vikenda naučiti nešto novo, pokazati ono što se već zna, upoznati nova lica i (ne)svesno pomeriti neke mentalne i fizičke granice. Nas je dvanaestoro i još trener i njena pomoćnica. Svi smo pomalo zbunjeni ali i ushićeni zbog onoga što nas tek očekuje. Dočekani smo na najlepši i najsrdačniji mogući način, koliko sve to lose može da bude? I tačno, do kraja nije biĺo ničeg lošeg, ali jeste mnogo toga teškog. Na samom početku trening, onda u toku dana uvežbavanje tehnike ključnih elemenata, pripremanje prezentacije zadate pesme, i na kraju sama prezentacija. Ovaj fizički deo obuke bio je “prošaran” mnoštvom vrlo važnih informacija koje je potrebno da zapamtimo i primenimo. Ta “radna” subota je počela u pola devet a završila se oko osamnaest časova. Huh! Nije to ništa za ono šta sledi.

Fitnes nije teretana (prvi deo priče)cover bp97

Iz Novog Sada sam se vratila za Beograd iste večeri (što je bilo taktički skroz pogrešno). Te noći se pomeralo vreme sa zimskog na letnje, pa sam ja, nesigurna u ove nove tehnologije i svoj mobilni telefon, navila alarm čitav sat ranije, mislim se – da ne zakasnim! Naravno, dok sam se ja pripremila za sutrašnji dan, legla i zaspala, dosta je vremena prošlo, pa mi je alarm zvonio nakon samo tri sata. Da ne govorim da onih sat vremena uskraćenih iz predostrožnosti nisam iskoristila, jer sam se razbudila.

U šest časova sam na autobuskoj stanici, umorna i neispavana ali uporno sebi ponavljam: “Samo još danas izdrži, pa ćeš narednih dana spavati. Mesecima si se pripremala i iščekivala ovo, sad skupi snagu i idi do kraja kako znaš i umeš!”

I tako je počela ta nedelja, 27.mart 2016. godine. Taj dan je bio najizazovniji dan u mom životu. Borba sa samom sobom i upalom mišića samo je otežavala situaciju. Bilo je potrebno mnogo snage, a moja je bila pri kraju. Na samom završetku dana na red je došla i finalna prezentacija. To je onaj trenutak kada više ne možeš ni da stojiš na nogama, a kamoli nešto više. Sve me boli, celo telo. Duša mi spava, ali sam ipak tu. “Hristina, sad ili nikad! Još samo pet minuta i sve će biti završeno. Ne smeš sad da odustaneš, ovo je previše važno. Ustani, ispravi se i pokaži šta znaš! Možeš ti to!”, uporna sam dok sebi ponavljam. I tih pet minuta prolazi, a ja žurno trčim u svlačionicu pre nego što će mi biti saopštena ocena, jer treba da stignem na autobus za Beograd. Ima li kraja jurnjavi, aman?!

Danas je, pak, 30. juli 2016. godine. Obeležavam drugu godišnjicu. Čega? Promene svog života – na bolje. Pre dve godine sam ušla nesigurno u fitnes salu i od polučasovnog treninga Body Pump dobila povišenu temperaturu i upalu koju ću pamtiti do kraja života. Pre samo dve godine ja sam bila neko kome je bilo teško da veže u nizu osam čučnjeva. Ehej, celih osam čučnjeva!

Danas, 30.jula 2016. godine, ponosna sam na sebe više nego ikad. Ostvarila sam još jedan cilj, pronašla novi put kojim treba da idem, dokazala sebi (jer mi je to važnije nego da dokažem drugima) koliko zapravo mogu. Danas imam posao iz snova, posao na koji se ne ide u sakou i uskoj suknji, sa isfeniranom frizurom, lakovanom torbom i visokim potpeticama, već u helankama, majici i patikama, vezane kose, sa širokim osmehom na licu. Lepoti tog posla doprinose i ljudi spremni da nešto urade sa sobom i svojim životom, kao što sam i ja pre dve godine. Njihovi motivi su različiti – neko želi da smrša, neko da ojača, neko da izdefiniše svoje telo, neko da ubije slobodno vreme, a neko da se pokaže pred drugima kao osoba koja je odgovorna prema sebi i svom telu jer je to sad modern – i ja ih sve poštujem. Nas sve ipak spaja ta neka magija koju sa sobom nosi grupni fitnes.

Danas, dve godine posle majčinog pitanja: “Hoće li i ova članarina propasti kao i mnoge pre nje?”, ja sam licencirani Body Pump instruktor. Uz pomoć drugih instruktora, njihovo zalaganje i moju volju, rad i trud, stigla sam do svog cilja. Sada tek počinjem da učim i usavršavam se, ali mi nije nimalo teško.

Velika lekcija koju sam naučila jeste da je sve što zamislimo moguće i ostvarivo, da mišljenja drugih ljudi nisu važna već samo ono što osećamo i da granice kao takve postoje samo u našim umovima.

Ogromnu zahvalnost dugujem svima onima koji su doprineli ovom mom uspehu. Dosta toga sam naučila, proširila vidike, promenila način razmišljanja. Nekada sam sebe zamišljala pred punom salom vežbača, danas u takvoj realnosti živim.

Verujem da će ova priča imati još nastavaka. Do sledeće godišnjice!

Pričajmo

Dođi, sedi kraj mene! Želim te tu, pokraj sebe. Želim da me gledaju ta dva oka crna kao noć. Želim da me dodiruje nežni dlan te snažne ruke. Želim da osetim tu energiju kojom zračiš, svu požudu i strast.

Ko si ti? Zašto ćutiš? Želim sve da znam o tebi. Ne plašim se ni onih manje lepih stvari koje bi mi rekao o sebi, jer želim da te prihvatim – baš takvog kakav si. Želim da zavolim sve tvoje mane. Hoću da te vidim kako se ljutiš i nerviraš, da čujem kako vičeš, da saznam kako izgleda tvoja tamna strana. I, ponavljam, želim da je zavolim.

Pokušavam da shvatim šta želiš, koje su tvoje tajne, vizije, planovi… Hoću da budem deo tvog sveta, deo tebe.

Čudan si, znaš li to? Zaista si čudan. Neobičan. Jedinstven. Ne, nisi uopšte savršen. Ali ja te želim baš takvog.

Znaš, želim da te vidim ujutru pospanog i čupavog kako se poluotvorenih očiju vučeš do kupatila. I čini mi se da bi mi se tada još više svideo.

Volim da se sklupčam u tvom zagrljaju, da čujem tvoje disanje i otkucaje srca. Tako bih mogla doveka. Ti si moj zaštitnik, moj heroj.zaljubljeni-par

Znam tvoju „uglancanu“ stranu. Uredna garderoba na atletskom telu, frizura pod konac, dim parfema koji ostaje stotinama metara za tobom. I to je sve u redu, ne žalim se. Ali ja želim sve, ne samo to.

Reci mi šta ti je na pameti! Hoću sve da znam – ko si, čemu stremiš i ima li mesta za mene u tvom životu. Pričaj mi! Pričajmo! To najviše želim – da pričamo.

Rastanak

(Mojoj dragoj T. V. za utehu)Rastanak

Raj. Uživanje. Sve lepote ovog života stale su u proteklih mesec dana. I sada – kraj.

Zapravo, nije kraj. Više je nešto nalik prekidu. Pauza. Blaže zvuči. Samo je neizvesno koliko će ta pauza trajati. Mesec, tri, deset. Ili više od godinu dana. Uh! Treba samo imati strpljenja.

Koliko je strpljenja potrebno? Mnogo. Pitaš – Kako? Uz mnogo ljubavi i sećanja na sve lepe trenutke. Vratiće se to ponovo, veruj da će se vratiti.

Da li je teško? Neću te lagati – jeste, i to mnogo. Biće trenutaka kada će ti nedostajati, kada ćeš želeti da ga zagrliš snažno, poljubiš, samo držiš za ruku, a to neće biti moguće. To su trenuci u kojima ćeš biti na ivici suza. A onda počinje borba sa sobom. Znaš da je glupo plakati, ne možeš ništa da učiniš i plakanje ti neće pomoći. Pustićeš ipak koju suzu, pa sebi reći: „Brzo će proći sve ovo“, osmehnuti se i nastaviti da maštaš o vremenu koje ćete provoditi ponovo zajedno.

Vreme će prolaziti i ti ćeš se polako navikavati na okolnosti. Misli će ti biti bistrije, neke stvari ćeš početi da razumeš. Oboje će vas nositi svakodnevica, samo u različitim delovima sveta. Tebe će lediti kasni jesenji vetrovi a njega će grejati sunce. Čak ćete imati i raskorak u vremenu od cela dva sata. Ali ono što će ostati isto su sećanja.

Vreme je naš najveći prijatelj. Pomaže nam da jasnije sagledamo stvari, da bolje oslušnemo svoje srce i prepoznamo emocije. Kako vreme bude prolazilo videćeš da li je sve to bilo jedna ružičasta izmaglica ili stvarno otelotvorenje dugo snivanog sna. Ljubav je najbolji pokazatelj – ili će neprimetno nestati ili će iz dana u dan rasti i jačati. Tada ćeš znati!

Najbitnije je da budeš jaka. Sve što treba da se desi, desiće se. Ti samo slušaj svoje srce, ne pretpostavljaj i ne planiraj! Za sreću je uglavnom potrebno malo, a toliko uvek imamo.

Tvoja H. V.

Moje juče, danas i sutra

Pre nekoliko godina, tačnije u prvoj godini srednje škole, jedan od četiri pismena zadatka iz predmeta Srpski jezik i književnost bio je baš na ovu temu – Moje juče, danas i sutra. Žao mi je što nemam kod sebe taj rad. Sećam se da sam u njemu iznela sve svoje emocije u vezi sa prošlošću i planove koje želim da realizujem u budućnosti.

Kada je profesorka donela na čas pregledane radove i ukazala na najčešće greške koje su se pojavljivale u svim pisanim radovima, usledilo je čitanje ocena. Običaj je bio da učenici koji su napisali najbolje sastave pred ostatkom odeljenja isti i pročitaju. Ja sam dobila ocenu pet i profesorka me je prozvala da izađem ispred odeljenja i pročitam taj sastav.

Sećam se da sam u delu sastava koji se odnosio na „moje juče“ pisala o bezbrižnom detinjstvu i ostvarenim uspesima u osnovnoj školi. „Moje danas“ u to vreme odnosilo se na radost koja me je ispunjavala jer sam upisala željenu srednju školu, a „moje sutra“ bilo je ispunjeno planovima za budućnost. Kada sam pročitala deo u kojem sam navela da sebe vidim kao uspešnu i ostvarenu poslovnu ženu, dobru suprugu i majku troje dece, u odeljenju se čulo samo: „Opaaaaa!“ i smeh. Naravno da je to tada bilo smešno. Nismo imali svi ni šesnaest godina.

Sada, kada se opet vraćam na ovu temu, uviđam da se moji planovi nisu promenili. I dalje želim da budem uspešna poslovna žena, na visokoj rukovodećoj poziciji ili čak na čelu porodične firme, da imam snažnog supruga koji će mi biti podrška i za koga ću ja biti dobra žena, da imam troje pametne, poslušne i svestrane dece. Pitam se – šta je tu pogrešno?

Osobina koja me je uvek „krasila“ jeste nestrpljenje i življenje u budućnosti. Čini mi se da za mene ne postoji ovaj tren. On je dosadan, najzanimljivije tek dolazi. Zaboravila sam da su nekada ovi dani bili ti zanimljiviji. Zato mi nije jasno – dokle ću tako? Gde se nalazi ta granica posle koje će mi samo trenutak u kome živim biti najzanimljiviji, a ne onaj koji mi predstoji i o kome ništa ne znam?

Volim da čitam knjige iz oblasti popularne psihologije. Tu se najčešće i potencira to življenje i uživanje u sadašnjem trenutku. Razmišljanje o prošlosti (šta je i kako je moglo biti), kao i preterano planiranje budućnosti (predviđanje događaja) u čoveku mogu samo stvoriti nemir, brige i opterećenje. Zar je čovek proklet toliko da ne zna da živi?

Hajde sad razmislite, na šta najčešće mislite kada je zimi temperatura ispod nule a sneg veje? Ja mislim o divnom i toplom letu, brčkanju u bazenu, tankoj garderobi, laganoj hrani. A o čemu ste mislili ovih dana, kada je temperatura prelazila i četrdeseti podeljak na termometru? Pretpostavljam da su to bile neke kiše, blag povetarac, temperatura do trideset stepeni. Niste išli na bazen da se rashladite, vraćate se kasno umorni sa posla, ko će da ide na bazen.

Knjiga koju čitam već treći put, čini mi se sa još više ushićenja nego prethodna dva puta, jeste knjiga Dejla Karnegija „Kako zaboraviti brige i naći zadovoljstvo u životu“. Prvo poglavlje nosi naziv „Živite na jednodnevne rate“. Poenta ovog poglavlja jeste upravo to da ne možemo danas uraditi više nego što je u našoj moći i to sve odjednom. Naveden je primer čoveka koji je zbog zabrinjavanja  završio u bolničkom krevetu a imao je veliku sreću da ga leči mudar lekar. Taj lekar mu je objasnio život na jednostavan način. On je rekao da je ljudski organizam kao peščani sat. Od buđenja do počinka čovek može da odradi samo ograničen broj stvari, i to jednu po jednu. Već sutra se počinje sve iznova, jer je sutra novi dan, a novi dan predstavlja novi život. Isto tako, kroz usko stakleno grlo na peščanom satu ne mogu proći sva zrna odjednom. Ukoliko bi se to i pokušalo, peščani sat bi se oštetio. Isto se dešava i sa fizičkim i mentalnim zdravljem čoveka koji je nestrpljiv i želi sve odjednom da postigne.

Navedena knjiga prepuna je korisnih, poučnih i , pre svega, istinitih priča koje navode na razmišljanje i preispitivanje o ispravnosti življenja. To je knjiga koja se čita polako i često, kao podsetnik. Toplo je preporučujem.

I da zaključim. To što se svi ljudi ovoga sveta brinu o budućnosti koja ih čeka za deset godina, a ne znaju ni šta će se desiti u narednih deset sekundi, predstavlja čisto gubljenje vremena. Vreme teče, ističe, prolazi, curi… Nadenimo mu koji god glagol, ono je nepovratno. Prestanimo žaliti za onim što je bilo ili što je moglo biti i „gledati u maglovite daljine“, kako se i navodi u jednom citatu u ovoj knjizi, već počnimo živeti život koji postoji samo sada i samo ovde.

Ja se trudim svim silama, ne znam za vas.Fokusirajte-se-na-sadašnjost-575x365

Voli vas vaša H. V. 🙂

Ne brže od života

„O Bože, opet ću zakasniti“, mislio je pretrčavajući ulicu dok je gledao kako na stanicu pristiže autobus koji mu je bio potreban. Ako ga sad ne stigne, zakasniće na posao i dobiće otkaz. A tako nešto nije smeo sebi da dozvoli, imao je troje dece i suprugu, a o dugovima prema bankama zbog pozajmljenih kredita nije smeo ni da misli. „Brže, Savo, bržeee!“ Bum! Tup odjek udarca automobila u njegovo izmoreno telo. Osetio je kako leti nekoliko metara u vis a onda se opružio čitavom svojom dužinom po vrelom asfaltu. Proboli su ga oštri bolovi i on je izgubio svest.

„Brzo, pripremite operacionu salu!“, vikao je doktor trčeći od ambulantnih kola ka bolnici. Na kolicima su vozili čoveka bez svesti. Padao mu je pritisak, bojali su se da bi ga mogli izgubiti. „Dano, obavestite njegovu porodicu! Zove se Sava Rakić, ima suprugu i troje dece. Ovo su njegova dokumenta“, brzo je govorio jedan od medicinskih radnika ženi koja je radila na prijemnici. Sada su svi lekari trčali ka operacionoj sali, nije bilo vremena za gubljenje.

„Dobar dan, gospođo Rakić. Ja sam Danica Dević, zovem iz bolnice. Vašeg supruga je udario automobil. On je prevezen u operacionu salu, lekari se bore za njegov život. Uskoro će stići i policija“, mirno je govorila Dana, ali nije bilo nikakvog odgovora sa druge strane žice. „Gospođo! Da li ste tu?“ Tu-tu, tu-tu, tu-tu…

„Gde je moj suprug? Molim Vas, pomozite! Gde je Sava Rakić?“, uspaničeno je vikala žena, dok su za njom trčala uplakana deca. Tri mala anđela, dva dečaka i devojčica, držali su se za ruke dok su jecajući pokušavali da sustignu majku. „Smirite se, gospođo! Ja sam Danica, ja sam Vas zvala. Vaš suprug je u operacionoj sali. Morate ostati jaki i pribrani dok se ne završi operacija“. „Ne, ja moram sada da ga vidim!“, otimala se žena iz Daninih ruku. „Molim Vas, ostanite ovde sa decom. Sada je potrebno da budete jaki. I zbog Save ali i zbog njih. Imajte razumevanja. Doktori daju sve od sebe. Bićete obavešteni. Molim Vas, sedite!“, pokušavala je Dana da je zaustavi i smiri. Samo je pomislila koliko će joj biti teško ukoliko ostane sama sa to troje dece, ali nije želela da je sada dodatno uznemirava. Verovala je da će najbolji tim lekara uspeti da spase tog čoveka.

Sati su prolazili kao godine. Deca su zaspala u čekaonici dok ih je majka gladila po glavi. Ona je već utrnula od bola. Trudila se da zaustavi crne misli, morala je da veruje da će sve biti kao ranije. Znala je zašto se to desilo. Sava je malo spavao, radio je po čitav dan, mnogo je brinuo, malo je jeo. Odavno u njemu nije bilo istinske životne radosti. Bio je uvek zabrinut, iscrpljen i opterećen mislima o poslu, novcu, dugovima. „Kako je mogao da bude toliko samoživ? Zar mu je sve to bilo preče od dece i mene?“, preispitivala se znajući da je on to radio iz najbolje namere, a ne znajući da time povređuje svoje najbliže i sebe.

Iz operacione sale je izašao doktor: „Gospođo Rakić, dobar dan!“ „Doktore, molim Vas da mi kažete kako je Sava“, jedva je izustila mlaksala žena krckajući prste od nervoze. „Uspeli smo da mu spasemo život, ali nemam dobre vesti. Vaš suprug će ostati nepokretan. Od siline udarca oštećena mu je kičma. Žao mi je“, saosećajno je saopštio lekar. U ženinim očima su se samo rojile suze, a srce joj se stezalo u grudima. „Želim da ga vidim. Moram sada da ga vidim“, izustila je stisnutih zuba.

Dok je posmatrala svog supruga kroz staklo bolničke sobe bila je mirna. Ovo je Božji znak, mislila je, postoji razlog zašto je ovo moralo ovako da bude. Uvek je verovala, to ju je vraćalo iz najdubljih ambisa tuge. Tako mora i sada da veruje. Zahvalna je što je Sava i dalje živ.

Dugo je trebalo da se Sava probudi iz anestezije. Kada je otvorio oči, lekar i ona su bili tu kraj njega. Osmehnuo im se i izustio: „Dobar dan, lepo vas je videti“. „Gospodine Rakiću“, pokušao je lekar da mu saopšti u kakavom se stanju nalazi, „morali biste da znate šta Vam se desilo“. „Ne, doktore, već mi je sve jasno. Dobio sam opomenu odozgo“. „Nije to samo opomena, gospodine Rakiću“. „Da, u pravu ste. Ovo je bio jedini način da mi Svevišnji saopšti da ne mogu tako dalje. Ništa drugo ne bih razumeo. Sada razumem. I zahvalan sam mu“. Lekar i žena se pogledaše. Ona je prvi put čula da Sava ovako govori. U njegovom glasu se mogla čuti radost. Mislila je da ludi. „Savo“, pokušala je da mu objasni ali ju je prekinuo. „Draga, sve ja znam. Ne osećam udove, utrnuo sam od bolova. Nepokretan sam. Ali mislim da ću se od sada do kraja života kretati više nego ikada. Sada ću imati vremena da odem na sva ona mesta na koja sam želeo oduvek da odem, ali od žurbe na posao i sa posla nisam stizao. Znaš, sada je sve bolje. Biću više sa tobom i decom, moći ću da čitam, uživam u muzici, sedim u hladu onog oraha kraj puta, gledam u nebo, u daljinu, uživam u vinu i hrani, spavam mirno. Oduvek sam to želeo. Sada sam to dobio“, mirno i sa osmehom na licu izgovarao je Sava. Žena je nemo gledala u supruga i srce joj obuze milina. Očigledno je ovo bila cena koju je morao da plati, ali će bar sada biti srećan. „Znaš, ljudi su prokleti. Neprestano se brinu, jure, žure, takmiče se sa životom. Ali niko ne može brže od života. Uostalom, i zašto bi? Sve ono što nam je potrebno, tu je, kraj nas. Treba samo malo usporiti i sve to primetiti. Ja sam zaboravio da imam vas. Jedino su mi na pameti bili posao, šef, krediti. A ništa od toga nije bilo vredno mog zdravlja i mog vremena. Molim te, oprosti mi!“

U sobu su ušla i deca. „Dođite, poljubite svog tatu! Pa zar me se niste uželeli?“, šaljivo dobaci Sava. Sobom se prolomi smeh, onakav kakav se nije dugo čuo ni u njihovoj kući. Sava je bio u pravu, sada su svi zajedno i to je najbitnije. „Recite, gde ćemo ići kada me oslobode ove postelje? Mislim da znam. Odvešću vas na najlepše mesto na svetu. Tamo ćemo biti srećni, svi zajedno…“ Ne brže od života